Не може пропасти син толиких суза…

Мајчина љубав је најсличнија божанској. Највећа не само међу људима, него и међу анђелима је управо Мајка – Пресвета Богородица. Мајчинство је капија Тајне спасења човека и света, капија кроз коју Бог долази и постаје човек.

Многи су примери, како у Библији, тако и у потоњој историји Цркве, да су многа деца од Бога измољена родитељским молитвама, а посебно молитвама мајки. Многи су светитељи васпитавани у хришћанским крилима својих мајки. Мајке су те које су засејале семе вере у њиховим душама. Мајке су то семе заливале, молитвом, бригом и васпитањем. Много је таквих примера – од Светог Григорија Богослова, па до Светог Василија Острошког, Светог Саве и многих других Светила Цркве Христове. Није реткост да уз сина Светитеља стоји и његова мајка Светитељка – шта више, да је светост мајке семе светости сина.

Један од дивних примера, у Царству Светих, јесу Света Моника, као света мајка и Свети Августин Ипонски, као њен свети син. Августин је рођен у Тагасти, у римској провинцији Нумидији, на северу Африке, 354. године. Отац Патриције је био државни службеник, а мајка Моника ревносна хришћанка. Августин је био њена велика брига током целог живота. Као младић, током школовања, био је веома немирног духа, склон разним младалачким пороцима. Ступио је и у ванбрачну везу, у којој је добио сина по имену Адеодат (ово латинско име буквално значи – од Бога дан, тако да одговара српском имену – Богдан), којег је нажалост изгубио 390. године. Мајка је желела да се та веза прекине и да млади Аурелије (Августин) ступи у законити брак. Веза је прекинута, напором мајке, али до хришћанског брака никада није дошло – мајчина брига, њене сузе и молитве за немирног сина, одвеле су Аурелија на један други пут.

Августин је, као млад, упао у манихејску јерес, где је, као њихов ученик, провео девет година (од 374. до 383. године). Поред синовљевог немирног живота, ово је била још једна велика рана на срцу његове мајке Монике, која није престајала да се у сузама моли за свога сина и да тражи начин да га приведе Христу и православној вери. Мајка је била огорчена због ове заблуде њеног сина, да је престала да са њим живи у истој кући. Ипак, није престајала да се за њега моли. О овоме, касније у свом знаменитом спису Исповести, говори сам Свети Августин. У свом исповедању Богу, Августин пише:

„Пружио си руку своју с висине (Пс. 144, 7) и из дубоке таме извукао си душу моју (Пс. 86, 13), када је пред Тобом ради мене плакала мати моја, верна слушкиња твоја, више него што мајке оплакују телесна погребења. Јер видела је моју смрт, вером и Духом (Гал. 5, 5), којег је од Тебе имала, и услишио си је, Господе. Услишио си је и ниси презрео њене сузе, док је лијући их њима натапала земљу испод очију својих, на сваком месту њене молитве – услишио си је. Јер одакле онај сан, којим је утешена, те је пристала да са мном живи и да са мном дели једну трпезу у кући? То је раније одбијала да чини, супротстављајући се и протестујући против богохулности моје заблуде. Видела је, наиме себе како стоји на неком дрвеном метру и да јој прилази младић у сјају, радостан и насмејан, док она беше тужна и тугом сломљена. Када ју је упитао за разлог њене жалости и свакодневних суза, како би је, по обичају, поучио а не како би од ње сазнао, и када је она одговорила да јадикује због моје пропасти, заповедио јој да буде мирна и позвао је да се окрене и види да сам и ја тамо где беше она. Када се окренула, видела је мене како тик уз њу стојим на истом метру [лат. regula – метар, мера, правило. Августин овде под „метром“ мисли да меру, односно правило вере – на праву веру]. Одакле ово, ако не зато што су уши твоје биле приклоњене њеном срцу (Пс. 10, 17), о Ти добри и свемогући, који се тако бринеш за сваког од нас, као да се само за једног бринеш, и тако се за све бринеш, као да се бринеш за  сваког појединачно.

Такође, одатле је и оно, када ми је мајка причала о свом виђењу и када сам ја покушао да га протумачим тако да не очајава да ће брзо она бити тамо где сам ја, без икакве задршке је наставила: „Не“, вели, „није ми речено: Тамо где је он, бићеш и ти, него: Тамо где си ти, биће и он“. Исповедам ти, Господе, сећање моје, колико могу да се сетим (о чему више пута нисам ћутао), да ми је већи био тај твој одговор преко брижне мајке, што се није поколебала мојим тумачењем, које је било тако слично њеном, а ипак погрешно, и што је тако брзо приметила оно што је требало приметити (што ја заиста, док ми није рекла, нисам приметио) и то ме је тада више потресло од самог сна, којим је побожној жени проречена будућа радост, знатно раније него што ће се десити, ради утехе због тадашње бриге. Јер протекло је од тада готово девет година, у којима сам се ја ваљао у оном дубоком блату (Пс. 69, 2) и тами лажи, када сам се често покушавао дићи и ударао још јаче, док она чедна удовица, побожна и трезвена, какве Ти љубиш, већ радоснија због наде, али не губећи ревност плача и уздаха, није прекидала да пред Тобом у свим сатима својих молитава плаче за мном; и до Тебе допираху молитве њене (Пс. 88, 2), а Ти си ипак допустио да се још увек ваљам и уваљујем у ону тмину.

Дао си јој и други одговор, којег се присећам. Наиме много тога изостављам, зато што журим да Ти исповедим ствари које ме више тиште, а многе и нисам запамтио. Дао си јој, дакле други одговор преко твог свештеника, неког епископа који је образован у Цркви и извежбан у Твојим књигама. Када га је моја мајка замолила да изволи да са мном поразговара и оповргне моје заблуде, те да ме одучи од зла и научи добру (јер је он то чинио, када би наишао на, за такве ствари, способније људе), није хтео – што је, како сам касније схватио, заиста било паметно. Одговорио је наиме да сам још увек неспособан за учење, због тога што сам надут новотаријом оне [манихејске] јереси и зато што сам, како му је то моја мајка открила, већ многе неуке људе смутио безначајним питањима. „Пусти“, рекао је, „нега га тамо. Само се моли за њега Господу; читајући ће сам открити каква је то заблуда и колика безбожност“. Упоредо са тим јој је испричао да је и њега, као дечака, његова заблудела мајка увела међу манихејце, те како је готово све њихове књиге не само прочитао него и преписао и како му је постало јасно, без ичијег оповргавања тог учења и убеђивања, колико се треба клонити од те секте – и тако се од ње и удаљио. Када јој је ово испричао и када она није хтела да се умири, него је навалила да га још више моли и да обилније плаче, како би се он срео са мном и продискутовао, он јој је, већ помало љут што му досађује, рекао: „Иди од мене, тако ти живота, не може пропасти син толиких суза“. Како ми је у нашим разговорима често спомињала, ово је доживела као глас са неба.“

(Исповести XIII, 11.19.-12.21.)

Мајчине сузе су услишене. На Велику суботу, 387. године, Свети Амвросије Милански крстио је Аурелија Августина. Недуго затим, његова мајка, Света Моника се упокојила – дочекавши да сина види покајаног и крштеног. Године 391. Аурелије Августин постаје свештеник, а 396. епископ града Ипона. Као епископ Ипонски упокојио се 28. августа 430. године, са покајничким 51. Псалмом на уснама. У календару Светих, Православна Црква га прославља 15/28 јуна.

Заиста није пропао син толиких мајчиних суза. Не само да није пропао, него је засјао светошћу мајчиних суза. Божјим промислом и Божјом благодаћу, немирни Аурелије се смирио, крстио, постао свештеник, потом и епископ и, на крају – Свети Августин. Светитељ саздан од мајчиних суза.

Текст и превод са латинског: