И изишавши оданде Исус отиде у крајеве тирске и сидонске. И гле, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика му говорећи: Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво! А он јој не одговори ни ријечи. И приступивши ученици његови мољаху га говорећи: Отпусти је, јер виче за нама. А он одговарајући рече: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева. А она приступивши поклони му се говорећи: Господе, помози ми! А он одговарајући рече: Није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима. А она рече: Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових. Тада одговори Исус и рече јој: О жено, велика је вјера твоја; нека ти буде како хоћеш! И оздрави кћи њена од онога часа (Мт 15, 21–28).

Хананејка, видевши да Господ пролази поред ње, почиње да вришти и говори своју муку. Кћи јој је демонизована и жели да је Господ исцели. Међутим, Господ ћути и поставља се питање: где је љубав Божија? Где је та Христова љубав када ћути док слуша женин бол и вришање? Дакле, треба да знамо да љубав не подразумева аутоматско испуњење нашег захтева.

Љубав подразумева дубоку свесност нашег постојања и то нам показује Господ у свом ставу према Хананејки, и не само њој, већ и према свима нама када нам се нешто догађа у животу. Да, Љубав ћути, али да би се открила њена благодат, њена зрелост, њена врлина. И у наставку почињу ученици да се буне говорећи: ,,Отерај је! Дере се, омета…,, Потом јој Господ говори да се удаљи јер вели да није дошао ни због кога другог неголи због прелешћених Израиљаца.

Да бисмо схватили овде шта заправо говори, он намерно наглашава ,,Израиљ,, рекавши тиме да су они имали привилегију, међутим, нису га чули, док Хананејка која пак није од изабраног народа, истиче своју веру и врлину. То се може односити и на нас који иако смо хришћани, да ли то подразумева да се ту наша прича завршава? Да нисмо можда ,,осигурани,, због нашег порекла или верског избора κоји је у многим случајевима неидентификован и блед? То није довољно, Господ се хвата за центар нашег постојања, за наше срце. Даље, шта Он чини? Наставља још тврђе те се питамо: ” па добро како се Он опходи према Хананејки, па је ли то љубав?!” Сви ми који размишљамо логично, који поштујемо људска права и достојанство дакако да се саблажњавамо када читамо Христов одговор Хананејки. Он јој говори да нема смисла да се бави њоме и не иде да узме хлеб и уместо да да деци, да баци псима. Он негира чак њену људску природу поредећи је са псетом.

Потом се дешава нешто невероватно. Хананејка радо прима увреду, и претвара је у молитву. То је прави пример љубави и смирења. Вели му “да у праву си”, није увређена нити негира оно што јој је Господ рекао. Колико је само невероватна чињеница да се није увредила. Ми смо егоисти и јако је тешко не увредити се. Онај који се не вређа показује да у себи има једно унутрашње благо, квалитет. Одговара му ,, да, али чак и псета узимају мрвице које падају са стола својих господара,, Тада се Господ уздиви над њеном вером.

Видимо овде како се Господ хвата за наше срце, центар нашег постојања и жели да нас поучи, да нас преобрази и да исплива наша врлина на површину. Међутим, ми који смо плитки, не можемо да појмимо то и реагујемо негативно, осећајући се увређеним. Међутим погледајте Хананејку, какво је срце имала!

Свакодневно нам се дешавају овакве ситуације када нас неко увреди а ми се одмах наљутимо, не претворимо то негативно у позитивно као што је то она учинила. Кроз патњу може човек да дође до дубљих спознаја, не може другачије. Вера Хананејкина је њено сведочење да је имала љубави и смирења, њена патња ју је довела до смирења и љубав према кћерки те она каже ,,смилуј се, јер ми је кћи демонизована,, Љубав подразумева мој двиг, кретњу према другом, не захтев да други крене према мени. Међутим чак и то без подлоге вере и Христове Љубави посредством које можемо да волимо сваког човека, ми смо у опасности да упаднемо у једно егоистично и нарцисоидно стање духа. Питање које може произаћи из ове приче јесте да ли би жена Хананејка да није имала демонизовану кћерку, да није била у стању мајчинског бола и патње, имала онакву могућност за духовни развој и зрелост?

Дакле, немојмо се секирати ако нам се деси нешто лоше, немојмо реаговати, само требамо у срцима нашим поставити питање да ли имамо добру вољу да се покренемо позитивно ка другоме? Првенствено ка Богу, потом и ка нашем ближњем. Такав би требало бити наш животни пут и тако ћемо одати почаст и жени Хананејки чијој вери се чак и Господ уздивио.

О. Варнава

Превела са грчког: Анђела Стевановић, теолог