Човек као икона Божја

У писаном Божјем Предању, Библији, Светом Писму Цркве, Бог се потврђује као лично Биће, па зато и човек, будући да је створен по образу Божјем, бива лично биће. Овакав почетни однос човека са његовим Творцем, Богом, већ је осликан на првим страницама Старога Завета одакле хришћанска мисао узима темељне податке за учење о човеку као Божјем бићу, Божјој икони и боготражитељу. Такво учење о човеку у Цркви зове се хришћанска антропологија (од грчких речи anthropos, човек и logos, реч, слово, наука).

Према књизи Постања, шестога дана (или периода) стварања света, након што је видео целокупну красоту творевине, Бог је прешао на стварање човека. Својим сликовитим језиком библијска повест запажа другачије деловање Бога при стварању човека: то није више стваралачка заповест, него израз једне посебне Божје одлуке и жеље у којој хришћанска ерминевтика (тумачење) је препознала прво Откривење Божје тројичности: Да начинимо човека по својему обличју, као што смо ми (Пост. 1, 26). Овде више није реч само о једном од многих створења који сачињавају свет, него је реч о посебном Божјем створењу које је Бог издвојио између свих осталиг да једино човек буде икона (слика, образ) Божја у свету, односно да на свету буде показање и представа Сведоброг Бога.

Човек – боготражитељ и свештеник природе

Створен као икона Божја у свету човек и влада творевином, али не у смислу неког даровитог надзорника него у смислу водича и јереја природе који целокупну творевину води и управља ка њеном крајњем смислу – заједници са Творцем. Да би човек успео у том задатку потребно је прво да сам оствари и очува своју заједницу са Творцем – Богом. Да бисмо разумели зашто је потребно да човек трага за Богом и да заснује сопствену личну заједницу са Њим, у Цркви, веома је важно да објаснимо један посебан дар који је Бог дао човеку, а то је дар личности.

Бог је обдарио човека да је личност, односно да постоји на исти начин као што постоји Бог. Бог је Бог тиме што је Личност, Он сам као Личност је апсолутно слободно Биће, јер Он постоји јер слободно хоће да постоји , а та Божја жеља се остварује као љубав, као тројична заједница: заједница Оца и Сина и Светога Духа. Због тога Бог јесте љубав, Он није усамљено божанство, јер је Личност заједнице; Он од вечности воли друге две божанске Личности: Свог божанског Сина и Свог божанског Светога Духа.

Исту ту могућност постојања на основама љубави Бог је даровао и човеку. Иако је човек створено биће он има личну личност живота, сваки човек има једно личносно постојање које може да остварује живот као љубав, као слободну љубав. Зато човек по својој природи и трага за љубављу, јер трага за Богом. Ту жељу да трага за Богом и оствари своје заједништво са Богом као боготражитељ и са другим људима човеку је даровао његов Творац, како би човек могао да аутентично, на основу љубави, буде Божја слика у свету. Своје боготражитељство човек најбоље остварује кроз две највеће хришћанске врлине: богољубље – љубав према Богу и човекољубље – љубав према другим људима. Због те могућности да човек као личност и икона Божја позитивно одговори на позив Божје Очинске љубави може се рећи да је човек по природи религиозно биће – homo religious. Тиме што трага за Богом и покушава да оствари заједницу са Њим човек усмерава себе ка животу, и то вечном животу који је као дар вечног постојања намењен целом човечанству као несебични дар љубави Божје. Зато су човеково боготражитељство и спознаја Бога веома важни за спасење човека јер уводе човека у дар бесмртности, дар вечног живота. О томе је говорио и Господ Исус Христос у Својој Првосвештеничкој молитви  Богу Оцу: А ово је вечни живот, да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао, Исуса Христа (Јн 17, 13).

Вера је пут на којем Бог и човек иду у сусрет један другом. Први корак чини Бог Који увек и безусловно верује човеку. Он човеку пружа предокушај Свог присуства и Откривења. Човек као да чује тај тајанствени позив Божји и његов сусрет Богу представља одговор на тај позив. Без Божјег првобитног тајанственог позива пред личношћу човека човек не би могао сам својим трудом да сазна нешто више и значајније о Божјем постојању. И Библија говори о сусрету Господа Исуса Христа са апостолима: А идући покрај мора Галилејског виде (Исус) два брата, Симона званог Петар, и Андреја, брата његовог, где бацаху мреже у море јер беху рибари… И рече им: Хајдете за мном… А они одмах оставише мреже и кренуше за њим. И отишавши одатле виде друга два брата, Јакова Зеведејева и Јована брата његовог… и позва их. А они одмах оставише лађу и оца својега и пођоше за њим.” (Мт 4, 18-22).

Обраћење Богу може се догодити и захваљујући сусрету са добрим верником – лаиком или побожним, ревносним свештеником – клириком. Зато је Христос рекао: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег Који је на небесима.” (Мт 5, 16). Такође, постоји и најприроднији пут остварењу заједнице са Богом: када се дете роди у верујућој породици и одраста као верник. Зато је веома важно верско васпитање и одгој деце и омладине.

Проучавајући свет око себе људи су долазили до закључка да у свету, васељени, нема ничег случајног већ да сваки детаљ има своје место у природи и да врши своју функцију: планете се никада не удаљују из својих орбита, а у свету је све тако хармонично уређено да су га класични Хелени (Грци) звали космосом, што значи ”лепа хармонија.”Тако су и у времену пре настанка хришћанства људи могли понешто да сазнају о Богу, нарочито из хеленске философије (љубави према мудрости), али то сазнање до појаве хришћанства није било довољно. Тек у хришћанству ће човеку бити откривене истине о Богу за којима човекова душа по природи трага: да је Бог један, да је Он Творац света, да је Бог Света Тројица и да је друга Личност Свете Тројице, Исус Христос, дошао на свет да спасе човечанство. Зато ми, хришћани, верујемо да је Христос као Оваплоћени Бог Син, пружио човеку сва сазнања о Богу која су човеку потребна за спасење и стицање вечног живота, и обезбедио могућност да сваки човек постоји на начин светотројичне љубави: као личност. 

Објашњење стручних појмова

Елохим – на библијском јеврејском језику именица која означава реч Бог. У једнини гласи Ел, међутим, веома често се користи са суфиксом – им који означава плуралну именицу зато што је то наговештај за библијску веру у Бога који није самац него је Света Тројица: Отац, Син и Свети Дух.

Откривење Божје – начин на који је Бог откривао Своје постојање људима; природно Божје Откривење, на основу проучавања природе и њене хармоничности, и натприродно Божје Откривење, на основу Божје речи упућене пророцима и апостолима записане у Библији, и нарочито на основу Исусовог учења о Богу као Небеском Оцу

Оваплоћење Христово – Богословски термин који означава верску истину да је вечни Син Божји примио човечју природу, тело (плот), и постао Богочовек

Црква – заједница верујућег народа Божјег, хришћана, сабраних око свог Спаситеља Исуса Христа; заједница која се већ конституише на светој Литургији.

Месија – именица јеврејског порекла која је еквивалентна хеленској речи Христос икоја се односи на Исуса као обећаног Месију, Помазаника Божјег

Христологија– посебна теолошка наука о Господу Исус Христу као Богочовеку и Спаситељу света (упоредити са Никео – цариградским Символом вере)

Есхатон – Царство Божје као долазак Божјег поретка у историју које се већ предокушава на светој Литургији; истина будућег века, крајња реалност спасења

Аутор: др Илија Марчетић