Велики петак усмерава наше мисли на крст. Можда никада не бисмо чули за крст као средству мучења да на њему није био разапет Христос. Шта бисмо могли позитивно рећи о крсту да није било Христовог крста? То презрено губилиште постаје извор спасења, порука благодати Божје, љубави Божје, Божјег праштања. Свети апостол Павле ће рећи:
„Јер је реч о крсту лудост онима који гину, а сила Божја нама који се спасавамо” (1. Коринћанима 1:18)
Крст на грудима носим радосно. Он за мене није накит или украс, већ знак мога служења. Када кажем да је то знак мог служења, то значи да је он трајни подсетник коме верујем, коме служим и кога сведочим – Распетог Христа. Крст је подсетник и свима који га виде на мени какву им поруку носим – поруку крста. Неки ми кажу: “скрећеш пажњу на крст”. И добро је да је тако, јер то и јесте мој циљ – да скренем пажњу на поруку коју крст носи.
Ђаво мрзи крст. Он зна да је побеђен на крсту и да је његов ауторитет сломљен.
Неверници не воле крст. Смета им и зато желе да га уклоне из јавног простора. Не желе да га гледају. Зашто? Јер крст носи моћну поруку коју не желе да прихвате.
Нажалост, има и верника у појединим хришћанским заједницама који не разумеју поруку крста. Ових дана сам чуо једног проповедника како се руга онима који носе крст и који крст сматрају символом хришћанства. Крст је, каже, средство за мучење, па би то било као да носиш електричну столицу око врата. Иначе, то је омиљени аргумент Јеховиних сведока против крста.
Истина је да је крст био страшно средство за мучење и погубљење. Такав је био Крст Христов. Међутим, ако наше мисли о Христовом крсту остају само на чињеници да је то место мучења, страдања и смрти, онда нисмо у потпуности разумели Христа. Тада је за нас Он попут многих других који су умрли на крсту. Али Христов крст је другачији од свих дригих крстова – јер је Христос другачији од свих смртника који су завршили на крсту.
Крст Христов је најлепши символ љубави. Та је љубав потврђена патњом. Кад погледам крст, кад погледам Распетога, када видим његове избодене руке које се рашире као да ме грле, видим Љубав. Исус, распет, раширених руку, као да каже: „гле, ја те волим оволико“. “Јер Бог тако заволе светда је Сина свога Јединороднога дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни” (Јован 3,16).
Крст Христов је место победе. Многима, па чак и Христовим ученицима, изгледало је да је крст Христов пораз. Али Христос је на крсту победио смрт и власт сотоне над човеком. Tу је победу Христос извојевао за нас. Ако је Христос наш живот, тада смо и победници са Њим.
Крст је место славе. Христови непријатељи су хтели да га понизе и осрамоте. Али крст – место срамоте, Христу постаје место славе. На Велики четвртак је рекао својим уленицима: “Сада се прослави Син Човечји, и Бог се прослави у њему” (Јован 13, 31). Пре него што ће да оде на крст, Христос се у Гетсиманском врту моли: “И сада прослави ти мене, Оче, у тебе самога, славом коју имадох у тебе пре него свет постаде” (Јован 17,5).
Крст је место праштања. Разбојнику, покајнику, с десне стране крста, Христос прашта и даје му вечни живот. Свима нама управо због крста, због те откупљујуће жртве, може да буде опроштено. Али то опроштење има своју цену. Кад год погледам крст, он ме подсећа да је на њему плаћена жртва за све моје грехе. Могу доћи Христу покајаног срца и веровати да ће ми опростити све моје грехе.
Крст је место спасења. Да Христос није умро за нас, били би смо узгубљени за вечност. Али Христос је уздигнут на крст како би смо могли бити ослобођени од ропства греха и како би смо могли да имамо вечни живот. О томе Христос говори Никодиму: “И као што Мојсије подиже змију у пистињи, тако треба да се подигне Син Човечји. Да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни” (Јован 3, 14-15).
Крст Христов или привлачи или одбија. У којој смо ми групи?
За оне који не разумеју Христову жртву, њима je говор о крсту лудост. Али за нас који се спасавамо, то је сила Божја. За Павла је крст центар његове проповеди. И зато ће рећи: „А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа…“ (Гал. 6,14) Нека то буде и наше сведочанство. Амин.
Аутор: др Јасмин Милић
ИПОСТАС - Хришћанско удружење 