У Јовану 1:14 читамо: „И Реч се оваплоти и станова међу нама…”. Јасно значење тих речи је да је друга личност Тројице, која је увек постојала, сада преузела на себе нашу људску природу. Онај који је Бог сада постаје и човек. Велика реч за то је оваплоћење. То значи настанио се у плот. Није престао да буде Бог. Али сада је био и истинит, безгрешан, савршен човек. Лукино јеванђеље нам говори о његовом чудесном рођењу од девице. Није имао земаљског оца јер је Бог био његов Отац. Имамо ту велику тајну коју славимо сваког Божића. Читамо у 2 Тим. 3:16, “И по општем признању тајна побожности је велика: онај који се јави у телу…”

Зашто би Бог желео да уради ово? Зашто би желео да постане људско биће? Зашто би оставио славу и лепоту неба да сиђе у наш свет који је испуњен болешћу, болом, патњом и смрћу? Божја Реч каже: „и станова међу нама“. Реч „становао“ може се превести као „шатор“. У Старом завету, док је народ Израиља путовао кроз пустињу, живео је у шаторима. А у средишту њихових шатора била је скинија Божија. То је било Божје пребивалиште. Био је то привремени шатор, нешто погодно за кретање током путовања у Ханан. То је било место где се Бог састајао са својим народом и разговарао са њима. То је било место богослужења и где су се приносиле жртве. Дакле, у „Речи која је постала тело“, Бог силази да нас посети у Христу. Бог долази да обитава са нама и живи у најближем заједништву са нама.

Име Емануел или Емануил значи „Бог са нама“. „Ел“ на крају имена Емануел је реч за Бога. Остатак тог имена значи „са нама“. Бог ће бити са својим народом и никада га неће напустити. Име Емануел се односи на чињеницу да је Христос Бог и човек у једној особи. У њему је Бог са нама на најближи могући начин.

Христос је рођен на овом свету. Овде је живео и умро. Он је једно са нама. Он је сишао са неба да пребива са нама у нашем грешном стању. Он је сишао са неба да стане на наше место и узме наше грехе на себе. Он је дошао да страда и умре, да бисмо живели и имали заједницу са Богом. Он је устао из мртвих и вазнео се на небо да нам дарује свој вечни живот.

Христова Слава

Апостол Јован, говорећи о Христу као Речи која се оваплотила међу нама, наставља да пише у Јовану 1:14, “… и гледасмо њену славу као јединороднога од Оца, пуног благодати и истине“.

Била је то прикривена слава. То јест, када би неко погледао Христа, шта  је видео? Нису ли пастири који су посетили бебу Христа, (Реч која је постала тело), ​​видели мало дете рођено од сиромашних Јевреја у штали за краве? Нису видели краља у краљевском двору. Мудраци су се дивили малом детету у једној кући у Витлејему. Други су видели човека кога је у Назарету одгајио столар и питали: „Може ли из Назарета да буде нешто добро?” (Јован 1:46)? Касније када је Христос пљуван, бичеван и прикован на крст, није ли то био човек туге, неко ко је спознао патњу? У најбољем случају, могао се видети прави, безгрешни човек који је могао да буде уморан и жедан; онај који је могао  да чини чуда и да поучава као ,,онај који је имао власт.

Али очима вере ми видимо много више од једног пуког доброг човека. Видимо Бога. Није ли Христос рекао у Јовану 14:9: „Ко је видео мене, видео је Оца“? Бог, који нас је тако заволео, посла Сина свог Јединородног у овај свет. Видимо његову божанску силу тако да слепи могу да виде, глуви да чују, болесни бивају исцељени, а мртви оживотворени. Чак га и ветар и таласи слушају! Видимо његову љубав, јер је имао саосећања према мноштву које беху као овце без пастира. Делом Духа Светога и вером, чак и у срамној смрти на крсту видимо Његову славу. Певамо: „Крсту Твоме поклањамо се и Свето Васкрсење Твоје славимо“. Апостол Павле је писао у Гал. 6:14, „А ја сам далеко од тога да се хвалим ичим другим сем крстом Господа нашега Исуса Христа…“.

Господ Исус Христос, јединородни Син Божији, пун је благодати и истине. Само зато што је Бог, и само зато што је вољно постао и човек, може бити наш Спаситељ. Само зато што је Бог може бити обожаван. Само као Бог може бити Онај који је увек присутан за нас, онај који помаже, води, спасава, може бити наш стални пријатељ. Ако он није Бог, онда је само историјска личност из прошлости.

Нажалост, данас има много оних који Господа Исуса Христа виде само као историјску личност, човека. Други верују да је Христос Бог, али не заправо човек, већ да је само имао изглед човека. Али само као Бог и онај који је заиста један од нас, човек, Христос је могао доћи да узме наше грехе и спасе нас.

Приредила: