„Иако си у гроб сишао, Бесмртни, уништио си адову моћ…“ (Васкрсни кондак).

Након физичке смрти на крсту, Христос је био у боравишту мртвих. И на тај начин, Господ се поистоветио са смртницима.

О томе један аутор пише:

„Смрћу, Христос је у потпуности учествовао у нашој судбини. Тело му је положено у гроб. Његова душа је прешла у стање у које мислимо да ће прећи и наша душа. Он је однео победу за Бога, и тако освештао свако стање људског постојања. Не можемо бити нигде где Он сам није био. Он је носио нашу природу док је био жив; носио је нашу природу када је умро.” (B.F. Westcott).

За боравиште мртвих до Христа, Свето писмо као и традиција Цркве користе неколико израза: Шеол (јеврејски), ад (грчки) као и пакао. Сви ови изрази означавају подземни свет боравишта умрлих који су лишени гледања Божјег лица и његове славе. Дакле, до Христа, у боравише мртвих су одлазили сви умрли, без обзира да ли су били праведни или зли. Јеванђеље нам открива да је ипак постојао одређени бездан који је делио „праведнике“ од злих. Праведници су боравили у „крилу Аврамову“ а зли су били свесни своје муке.

Христос долази у свет мртвих и проповеда им јеванђеље, исто оно које је проповедао док је био на земљи, како нам каже 1. Петрова 4, 6. Христос  је извршио своје дело проповедања јеванђеља на крсту (објављује Радосну вест разбојнику) али и спуштањем у ад.

Зато је у источном хришћанству најпознатија икона Васкрсења она која представља отварање гробова Адама и Еве који представљају људски род. Њих из крила Аврамова Господ води у своје небеско Царство.

Својим силаском у ад, Христос је прогласио коначну победу над смрћу. О томе св. Фотије каже:

Гроб Христов је: испражњење гробова, разорење ада, умртвљење смрти.

Она више не Господари онима који су Христови. Зато верник може радосно да кличе са апостолом Павлом:

„ Смрти, где ти је победа? Смрти, где ти је жалац? (1. Коринћанима 15:55).

Аутор: Андрија Тодоровић