У Христу се остварује човечанска природа-она се пресаздава, обнавља и новом твори. Испуњава се човечанско назначење, заокружује се првобитни и превечни савет Божији о саздању човека. У том смислу, Христос јесте ,,последњи Адам,, Хришћанство је пре свега Евангелије спасења, вера у Спаситеља, Искупитеља и у остварено искупљење.

Спасење јесте избављење, спасење од греха, немоћи и смрти. Спасење јесте опроштај, оправдање, измирење… Спасење јесте жртва-жртва смртна и крсна. Смрт се претвара у Славу, у Васкрсење.

Шта је икона Божија у човеку? Свети Оци су у погледу овога указивали на ум и слободу. Саздање човека по икони Божијој, означава његово призвање и његову способност за уподобљење Богу, за живљење у Богу. Христос је обновио ,,палу икону,, а то је оживљење човеково, поновно сједињење са Богом. Сви су призвани на спасење. Оно се остварује у цркви. Црква је дом Божији, дом Духа Светога. Богочовечански живот се остварује у Светим Тајнама, кроз њих дише Дух Свети, кроз њих се остварује сједињење са Христом, кроз њих се обнавља општење са Богом. Заједничарење у Светим Тајнама јесте заједничење у светости, у даровима Духа. Хришћани се управо кроз Свете Тајне издвајају из неосвештанога света у ,,род изабрани.,, То се пре свега односи на Свету Тајну Крштења, рођења Духом. А ван Духа Светога не може бити и нема истинскога хришћанског живота.

Сви су призвани на светост, на стицање Духа Светога. Освештање је дар који ми треба у слободи и љубави да прихватимо. Љубав према Богу јесте стремљење ка Њему, чежња за Богоопштењем, осећање да нам је оно неопходно. Љубав је и одрицање. Одрицање има смисла онда када је мотивисано љубављу (као нпр монашки подвиг). Хришћански подвиг се рађа из љубави и остварује се кроз послушност Вољи Божијој. Тако се послушност претвара у чистоту. Чистота означава унутарњи мир и покој душе, исправно душевно кретање чији је врхунац-усресређеност душе у Богомислију, у стремљењу ка Богу. И то је опет, једино могуће кроз Љубав.

Узмимо пример апостола Павла и његов подвиг, јављање и усељење Духа у њему као и стицање Духа. Подвижништво јесте пут ка светости али се душа и човеков састав освештавају не подвигом, већ силом благодати. Молитва сведочи о љубави и она је њен плод. Љубав према Богу се пројављује и у љубави према ближњима. Та се љубав изражава, пре свега, у узајамним односима међу хришћанима. Верујући у Христа, они су браћа и сестре једни другима, и треба да буду међусобно повезани братољубљем. Сав хришћански живот требало би да буде живот заједничења. Само је у заједничком животу могуће у потпуности остварити заповест љубави. Љубав према ближњем достиже Христову меру када израсте у љубав и према непријатељима, и према онима који нас мрзе и вређају. Хришћанска љубав је некористољубива и ничим изазвана. Хришћанин треба да воли свога ближњега зато што он према ближњем не може да се односи другачије! У таквој богоподобној љубави је Дух Свети. Она се пројављује у милостивости, у молитви за све. Љубав се открива у делима. “По делима вашим познаће вас!” (Мт 7,16). Важнији су унутарње стремљење и дух, него сама форма подвига. Тада ћемо ускликнути заједно са апостолом Павлом: ,,А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав!,, (1 Кор 13,13).