„.. Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има.“ (Лука 7, 47)

Христова порука односно суштина хришћанства јесте љубав. Хришћани заиста треба да буду народ кроз који зрачи љубав Божија у овом свету. Али гледајући прошлост и садашњост Цркве, није увек било тако. Колико пута смо се суочили не само са нетрпељивошћу унутар Цркве, већ и са истинском међусобном мржњом појединим хришћана. Зашто некима недостаје љубави? Где је извор љубави?

Једном приликом, док је Господ Исус боравио код једног фарисеја, дошла је грешница (блудница) у његов дом, приступила Христу, и како јеванђеље каже: „И ставши позади код ногу његових плакаше, и стаде квасити ноге његове сузама, и косом главе своје отираше, и цјеливаше ноге његове, и мазаше мирисом.“ (Лк. 7, 38).

Жена није проговорила ни реч. Али њен чин је био јачи од било које изговорене речи. Био је то чин покајања и чин љубави према Христу. Био је то и чин вере и чин праштања. Управо зато што је знала каква је и колико јој је опроштено, више је љубила.

Христос заправо даје одговор на питање зашто неки људи мање воле Бога и своје ближње, а неки више. Успут је испричао причу о повериоцу који је имао два дужника. Један му је остао дужан више, други мање. Како нису могли да врате дуг, поверилац им је обојици опростио. Господ учи да ће онај коме је највише опроштено показати више љубави.

Када спознамо колико нам је Бог опростио у Христу, какав бисмо терет носили и шта бисмо били без Бога, то ће у нама створити осећај неизрециве љубави према Богу, а тиме и према ближњима. Та љубав Божија, која се испољава кроз праштање, није љубоморна. Жели да се дели са другима којима је потребна иста милост као и нама.

Опраштање је заправо наше свакодневно искуство љубави са Богом. Зато је наша љубав према њему та која треба да расте у нама сваког дана.

Тамо где нема љубави, заиста нема ни праштања. А где нема праштања, нема покајања, нема потребе за Богом. Они који не показују љубав према Богу и показују мржњу према брату и сестри у Христу, то су они којима није опроштено. И није им опроштено само из једног разлога: не траже опроштај јер не схватају свој грех.

Нека нам сваки дан буде дан у коме се поново сусрећу покајање и праштање. То ће резултирати још већом љубављу према Христу који нам прашта и који нас толико воли, као и према онима којима је у животу потребна та иста љубав Божија.