Шта је то грех?

Грчка реч ,,амартиа,, буквално преведено значи-промашај циља, грех у суштини и јесте то мада се углавном он схвата у контексту приче у некој јуридичкој равни. Бог је дао нека правила, неки закон и ми смо сад дужни да се по томе понашамо, ако се не понашамо u складу са тим неким нормативима, онда грешимо. Грех у библијском, хришћанском предању међутим јесте нешто много дубље и много озбиљније од пуке јуридике. На једном месту Свети Атанасије Велики када говори о паду прародитеља Адама и Еве, онај моменат након пада и онај њихов први сусрет са Богом, он каже да би најмањи проблем био да Бог опрости човеку то што је урадио. Међутим није суштина у томе да је човек прекршио неку тамо заповест па сад Бог може да му опрости или не опрости. Грех заправо представља промашај циља, буквално један промашен начин постојања.

Успостављање човековог бића на потпуно другачије основе од оних на које је призван од стране Бога. Ако пажљиво читамо Књигу Постања па онај део о стварању човека, видећемо да стварању човека претходи Савет Божији, Савет Тројице где се Отац, Син и Свети Дух саветују да створе човека по икони својој и по подобију. Подобије је мало архаичан израз, могли бисмо га превести-по некој ближој сличности. Заправо је икона нешто што је дато човеку, Свети Оци тумаче то као слободу и разум. Човек користећи та својства која су му дата може да се одазове на то подобије, да буде сличан Богу, односно да уђе у заједницу са Богом. Човек је дакле призван на обожење, грех је заправо промашај управо тог задатог циља. Циља да човек постане Бог у заједници са Богом-обожено, вечно биће, бесмртно биће у заједници са Богом. Наспрам тога стоји избор човеков који је описан у Библији који одбија Бога мислећи да ће постати Бог сам по себи, не треба му Бог, одбио је Бога, а после тога је одбио и човека. То видимо у Каиновом братоубиству, ,,не треба ми Бог, не треба ми човек, довољан сам сам себи,, и то је суштина страхоте греха, та увереност човека, заправо тај начин постојања где смо ми саможиви, саможивост. Ми живимо сви, тако наша пала природа функционише, где се бранимо једни од других и где једни друге гледамо као конкуренцију, као атак на властиту егзистенцију.

Наравно, успостављамо ми и љубавне и пријатељске односе али у основи свега је љубав према самоме себи-самољубље. Оци то јасно кажу да је основа греха заправо ,,филафтиа,, управо то самољубље, саможивост. Самодовољност је примарна, а сад тај однос који требаш да имаш са ближњимаи са светом око себе, то је нешто секундарно тј.можеш или не мораш да га имаш. Међутим треба да буде баш обрнуто, човек је позван да постави свој живот као однос, као љубав, да му то буде суштина живота. Бог који се открива човеку јесте Онај који живи животом љубави, зато је у исто време и Један и Тројица. Једна вечна заједница љубави три божанске личности. Зато у исто време можемо да говоримо о Тројици-три конкретне божанске личности, али недељиве, нераздвојиве јер је толика сила љубави која их не раздваја на три бога. Они јесу три личности, али су заједно Један Бог, једна недељива божанска природа.

Да ли је након пада грех постао саставни део човекове личности?

Можемо тако да кажемо, дакле тај првородни грех који ми сви наслеђујемо, а наслеђујемо управо зато што је праотац Адам не само једна конкретна личност него је у исто време и једна колективна личност, он просто представља све нас, односно представља нашу природу, ми потичемо од њега и у њему је наша природа одређена да постоји овако како постоји-самодовољна, саможива, самим тим смртна и склона свему ономе што води ка смрти: променама, болестима, слабостима разним и коначно смрти, она је њен саставни део. У том смислу наслеђивањем те природе, наслеђујемо и првородни грех. Не у неком јуридичком смислу, не можемо ми да будемо криви у том неком, да кажем правничком смислу, за нешто што је нека друга личност урадила. Да ли је то наш отац, деда или далеки предак, не можемо ми бити криви у том јуридичком смислу али ипак говоримо о томе да наслеђујемо првородни грех. Да, али ако грех схватимо у том смислу да је то одређење наше природе, тоталитет нашег бића да постоји на један начин који је потпуно супротан од онога на који га је Бог призвао, самодовољност, онда ми сви наслеђујемо јер се рађамо у тој природи. ,,У греху ме роди мати моја,, каже псалмопојац, то је заправо у тој грешној природи, грешној у смислу да је одвојена од Бога, самодовољна и самим тим да је рањива и смртна. У том смислу је заиста грех, односно смрт, слабост наше природе, саставни део свих нас.

У Новом Завету каже: ,,нема човека, а да не греши,, просто ниједан човек колико год дуго или кратко живи, не може а да не греши. Чак и када говоримо о греху у том неком јуридичком смислу па кад помињемо неке конкретне грехе које одступају од Божијих заповести, на пример убиство или лицемерје, лаж, крађу, клевету, штагод, све су то ствари које када би се анализирале у корену свом имају самољубље. Када год човек греши, он заправо негира другог човека и гледа себи да угоди. Дакле у основи сваког греха стоји то исконско самољубље и то је заправо сада у нашој природи. Наша природа је просто таква и таква остаје уколико не буде принета Богу, уколико не буде унета у заједницу са Богом, а то се управо дешава кроз Оваплоћење и кроз догађај Крста.

Приредила Анђела Стевановић, теолог, гост др Александар Милојков, ђакон.