У јеванђелском одломку о Цветној недељи описано је како ће се свету судити приликом Другог доласка Господа Исуса Христа. На крају пресуде грешници су „послани у вечни пакао, а праведници у вечни живот“. Али шта је вечни пакао?

Реч пакао је изведена од глагола ,,κολάζω,, што значи казнити, мучити. Стога пакао значи казна, мучење. Пакао се односи искључиво на бића која заслужују да буду кажњена, односно разумна и слободна бића. Доктрина пакла је у изобиљу поучена у Светом писму и Предању. Своје дубоке корене шири у црквеној свести и кваси је побожношћу и богослужењем Цркве и повезана је са доктрином о надолазећем суду. Бог ће судити свим људима.

Када Христос дође „у слави својој”, у пратњи светих анђела, он ће сести „на престо славе своје” и сви народи ће се сабрати „пред њим”, које ће он одвојити једне од других „ као што пастир раздваја овце од јараца“. И пошто постави овце на десно, а јарце на лево, изрећи ће своју пресуду: „Тада ће ови отићи да вечно испаштају, а праведници у вечни живот,,  Господњи пророчки говор са својим интензивним антропоморфизмом не оставља места сумњи у стварност божанског Суда. Апостоли кажу исто: Петар објављује да је Христос „од Бога постављени судија живих и мртвих“, док Павле потврђује да ће Христос „судити живима и мртвима јављањем својим и Царством својим“ и да ће „ сваки по својим делима примити плату“.

Укратко, наша Црква исповеда у Символу вере: „И који ће опет доћи да суди живима и мртвима“. Пакао је крај, крај протраћеног живота слободног избора, и Господ нас је томе врло јасно поучио у низу својих парабола. У параболи о богаташу и Лазару, у параболи о безумном богаташу, и у параболи о суду који долази, иста истина је наглашена искреним устима Господа нашег. Они који се налазе „с лева“ Судије, представљају оне људе који су живели у погрешном односу са Богом и ближњима. Себични, млаки и равнодушни и духовно мртви, утопљеници у мору страсти и сензација. Они који истински не верују у Бога и немају никакве везе са Христовим искупитељским делом. Тврдокорни и зли, који нису спознали Христа, у земаљском односу  са њиховом скромном и страдалном браћом. Слепи за натприродну божанску тајну, људи духовно мртви од греха, анестезирани и неосетљиви на све што је лепо и племенито, они који су живели без Бога биће одбачени од праведног Судије и рећи ће им: „Идите од мене, проклети, у вечни огањ, који је припремљен за ђавола и његове анђеле“, „Тада ће ови отићи да вечно испаштају, а праведници у вечни живот“.

Апостол Павле чак помиње и извесне врсте грехова, који човека искључују из Царства небеског: “Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице ни опадачи, ни отимачи неће наследити царства Божијег.“ Из параболе Господње изводи се закључак да је пакао у својој суштини порицање, одбацивање. Бог ће порећи нека од својих створења. Неће их признати као своје. Пакао постоји сам по себи, од тренутка када се човек одврати од Бога, и тврдоглаво и непокајано истрајава у свом греху. И као што је царство Божије, које ће праведници наследити, „у нама“, односно постоји изнутра у нашим душама, када су оне тајно сједињене са Богом, тако и пакао постоји изнутра у души као семе уништења. А смрт, када се човек окрене од Бога, он онда постаје равнодушан према духовним стварима и  потпада под власт ђавола и греха.

Каква је природа пакла?

Треба напоменути да, као и у случају божанске владавине, тако и овде питање разумевања природе загробног живота и судбине људи превазилази наше физичко искуство и умно поимање. Када се апостол Павле вратио својим природним, физичким чулима, након свог заноса на небо, оно што је могао да каже јесте да је „чуо неизрециве речи које нико није изговорио“. А на другом месту, поново говорећи о добру царства божанског, понавља оно што је написано: „то око не виде и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе.“. Негативан начин на који говори свети Апостол значи управо да се ради о стварима, на које се природни човек не може свести. Исто важи и за природу пакла. Овде смо поново суочени са мистеријом. Суочени са мрачном ситуацијом, коју не можемо разоткрити. Немогуће је замислити квалитет живота без Бога. Пакао је место казне, а не као што га познајемо овде на земљи, јер они у паклу неће имати тело, већ ће бити ,,обездуховљена,, бића, јер ће васкрсло тело бити неуништиво. Пакао ће бити стање живота за оне који су далеко од Бога, стање бола, туге и стењања, које је изван људског искуства, због чега Господ користи симболички језик и описује га параболичним сликама да би нам дао представу о томе какво ће бити стање пакла. У параболи о богаташу и Лазару, чим је богаташ умро и био сахрањен, његов богат живот на земљи замењен је пламеном, патњом и болом. У паклу је био предан мучењима. И сам окружен пламеном, тражио је неколико капи воде, па моли: „Оче Аврааме, помилуј ме и спаси Лазара, нека наслика врх прста овом водом и замрзне мој језик, да ја трпим. у овом пламену“. У другом случају пакао је симболизован „ватреним огњем“, „тамом спољашњом“ (Мт. 8,12; 22,13, 25,30), са црвом који једе и мучи без краја (Мк. 9,44, 46) 48 ) са болом толиким да они који га осећају горко плачу и шкргућу зубима од неподношљиве муке (Мт. 8,12, 13,42.50, 24,51,Лук. 13,28).

А Откривење Јованово описује пакао као „језеро пламеног огња“, у које ће бити бачени не само ђаво, звер (Антихрист) и лажни пророк, где ће се мучити „дан и ноћ у векове векова“, али и оне чија имена нису нађена записана у књизи живота, као и још један низ великих грешника: „А страшљивцима и невернима и гнуснима и убицама и блудницима и врачарима и идолопоклоницима и свима лажама – њима је место у језеру које гори од ватре и сумпора; то је друга смрт.”

Овде је потребно разликовати да се параболичне слике не поистовећују са суштинским садржајем ствари. Другим речима, немојмо замишљати „ватру“ пакла као материјалну ватру, какву сада познајемо у нашем физичком животу. Или да прими „црва“, који ће прождирати грешнике, као природни црв. Таква материјална, дословна верзија је веома опасна. Познат је подсмех филозофа Келсуса, који је, немајући истинско познавање вере, дословно схватио фигуративни језик Јеванђеља, те је исмевао хришћане, рекавши да доктрином о паклу претварају Бога у великог злог кувара, који пече своја створења у ватри и огњеним котловима! Ватре и пламенови нису као они које познајемо у нашем свету на земљи. Представе виртуелно изражавају неку дубљу истину. Оне изражавају неки веома велики бол. Овај бол треба да се пренесе фигуративним изразом Светог писма. Јеванђеље са сликама које описују пакао, даје нам могућност, да сопственим природним категоријама, филозофирамо о будућности, да се што више удубимо у одређене ствари, које су – иако ужасне – ипак веома велике и важне.

Ватра пакла неће бити материјална, већ духовна.

Материјална ватра нам даје предукус да се тако изразимо, о томе шта ће бити у том страшном болу и патњи душа у паклу. Печење савести, дивљи очај и одсуство Бога, као још један духовни пламен, мучиће грешне душе, у којима ће изазвати неописив бол и бол немилосрдан и жесток. Пакао је одбацивање, од стране Бога Судије, грешног створења: „иди од мене, проклети, у огањ вечни припремљен ђаволу и анђелима његовим“. Наравно, ово протеривање је праведан чин божанског суда, који се оправдава слободним избором створења за морални и духовни садржај свог земаљског живота. Апостол Павле недвосмислено каже: „јер плата за грех је смрт“, додаје: „а дар Божији је живот вечни у Христу Исусу Господу нашем“. Резултати, плодови греха су вечна духовна смрт. Грех је корен дрвета, а пакао његови плодови. Ако неко не одржава унутрашњу духовну везу са Спаситељем Христом, он бива избачен као сува лоза, која се баца у огањ и спаљује. Грех је семе смрти. Ако оно остане у души, неуклоњено покајањем, то ће неминовно довести до уништења и губитка. Пакао је, дакле, у својој најдубљој суштини одбацивање, отуђење од Бога, он је еквивалентан смрти душе. Ова смрт је духовна, односно њено одвајање од њеног стварног живота, а то је Бог, јесте смрт живота душе.

Пакао ће пре свега бити „место” ђавола. Њему ће доћи и сви непокајани грешници, који су својим животом личили на ђавола и потчинили се његовој злоби. Они ће живети у одвратном браку са мрачним духовима зла, отпадничким силама небеским, живеће заједно и коегзистирати са ђаволом! Одсуство Божије биће надокнађено, на месту мучења, присуством злих духова, који ће, најпре згрчећи се пред ужасом муке, потом избити пуном снагом свог жестоког гнева на душе у паклу, које ће они горко и немилосрдно мучити. Библија каже: „и бачени су у пакао вечни“, то јест без престанка, без краја. И као што је „вечни“ живот, у који ће праведници ући после суда, живот који нема краја, тако ће и „вечни“ пакао бити живот без краја.

Аутор: Aлександар Христодулу, теолог

Превод са Грчког: Анђела Стевановић, теолог

Извор: pemptousia.gr