Проблем васкрсења тела био је и остао угаони камен хришћанске вере и наде, али и тачка различитих доктринарних ставова који су обележили целокупну историју хришћанства. У раду смо покушали да из више углова осветлимо феномен тела из перспективе учења о васкрсењу мртвих, пружајући неке од савремених теолошких одговора. Такође, осврнули смо се и на хришћанску иконографију Истока и Запада, односно на естетику Христовог васкрслог тела која сумом сиболичких релација отвара сасвим ново гносеолошко, теолошко и естетско поље за разумевање васкрсења телом као најзначајније тајне људског постојања.

Јудаизам, чија богата историја открива почетак, развој, али и отпадништва изабраног народа од Божијег Закона (2. Мој. 20, 1 – 17; 5. Мој. 5, 6 – 22) садржи клицу идеје телесног васкрсења, чији ођеци досежу у период значајно пре вавилонског ропства.(1)

Књига пророка Исаије (VIII век пре Христа) доноси нам јасну одредницу о телесном васкрсењу: ’’Оживјеће мртви твоји, и моје ће мртво тијело устати. Пробудите се, и пјевајте који станујете у праху; јер је твоја роса роса на трави, и земља ће изметнути мртваце’’ (Иса. 26, 19). У контекстуално – егзегетском смислу, недвосмислена је веза између индивидуалног и општег васкрсења мртвих које је у телу, односно које обухвата твар. За писца, пробуђење је колективно и део је Божијег плана за Изабрани народ, простирући се, практично, на све аспекте Савеза или Завета. Написано подразумева и ослобођење (од страних завојевача), и изливање благослова на Божију децу и опште/индивидуално телесно васкрење мртвих.

Још конкретније, у Књизи о Јову можемо приметити назнаке развоја идеје о васкрсењу тела: ’’Али знам да је жив мој искупитељ, и на пошљедак да ће стати над прахом. И ако се ова кожа моја и рашчини, опет ћу у тијелу свом виђети Бога’’ (Јов. 19, 25 – 26). Наведени онтолошки искорак представља Моментум од недовољно маркантних представа о животу после смрти, небеске правде и бивања у шеолу до конкретизације коју налазимо код Христа и апостола Павла у Новом завету.(2) Како у старојеврејском језику не постоји конкретан термин, као, на пример, у старогрчком, непостојање директног језичког појма не имплицира априорност непостојања идејног концепта. Чак напротив, текст из Књиге о Јову су ретки старозаветни стихови који упућују читаоце на идеју индивидуалног телесног васкрсења, стављајући их по значају на исту раван са уверењем о Генералном, односно Општем васкрсењу свих људи.(3) Јеврејски писац недвосмислено сведочи о Богу као искупитељу појединаца који, задржавајући одређени вид телесности и индивидуалности, непосредно учествују у Божијој слави. За писца, Бог није удаљени спиритуални концепт, већ омнипотентно Биће које остварује живу везу са физичким светом и човеком у њему, што баца ново светло на иначе опор наратив наведене књиге.(4)

На крају овог кратког осврта на проблем телесног васкрсења јудејске традиције, поменућемо Тринаест принципа јеврејске вере који сублимирају учења која извиру из списа и искуства јудаизма: 1. Бог постоји; 2. Бог је један и једини; 3. Бог је бестелесан; 4. Бог је вечан; 5. Молитва се упућује Богу и никоме другом; 6. Речи пророка су тачне; 7. Мојсијево пророштво је тачно, а Мојсије је био највећи од пророка; 8. Писана и усмена Тора (Талмуд) су предати Мојсију; 9. Неће бити друге Торе; 10. Бог зна мисли и дела смртника; 11. Бог ће наградити добре, а казнити зле; 12. Месија ће доћи и 13. Мртви ће васкрснути.(5)

Јасно је да се јеврејска религијска традиција ослања на идеју васкрсења мртвих, што подразумева и телесно васкрсење, које сматрамо основом тумачења и развоја учења хришћанске цркве кроз векове. Нови завет, Симбол вере и предање цркве сведоче о непоколебљивом ставу у вези са телесним васкрсењем и његовим сотериолошким импликацијама, што најдиректније излаже у својим писмима апостол Павле.

Натукнице:

(1) Види: Левенсон, Ј. (2006) Ресуррецтион анд тхе Ресторатион оф Исраел: Тхе Ултимате Вицторy оф тхе Год оф Лифе, Нењ Хавен: Yале Университy Пресс.

(2) Због ограничености простора, нећемо улазити у подробну анализу садржаја јеврејског Мидраша, као и односа рабинске текстуалне традиције и ранохришћанске егзегезе. Такође, са стране ћемо оставити и ставове Кумранске заједнице по питањима васкрсења и есхатологије. За више информација види: Новаковиц, Л. (2014) Раисед фром тхе Деад Аццординг то Сцриптуре: Тхе Роле оф тхе Олд Тестамент ин тхе Еарлy Цхристиан Интерпретатионс оф Јесус’ Ресуррецтион, Лондон/Нењ Yорк: Блоомсбурy Т & Т Цларк.

(3) Акценат је на изабраном јеврејском народу, али и на праведницима свих нација.

(4) Ако бисмо се удаљили од канона Светог писма Старог завета и подвргли анализи одређене апокрифе, уочили бисмо, како имплицитне, тако и експлицитне идеје о телесном васкрсењу мртвих. Добар пример је спис Вазнесење Исаијино (И век пре Христа – краја ИИ после Христа) чији садржај описује мучеништво пророка Исаије и његову визију о оваплоћењу, смрти и васкрсењу обећаног Месије. За више информација види: Книбб, М. А. Тхе Олд Тестамент Псеудепиграпха, Вол. 2, ед. Цхарлесњортх, Ј. (1985) Нењ Yорк: Доубледаy анд Цомпанy, п. 143 – 177.

(5) Види: Каплан, А. (2002) Мајмонидови принципи: основе јеврејске вере, Београд: Књижевно друштво Писмо.

Рад је објављен у часопису „Култура” бр.167/2020.