Представљамо роман о. Аутора Боба Хичинга, мисионара међу Ромима  “КЋИ ШУМЕ” који описује страдање Рома у Другом светском рату, али у исто време и љубавну причу двоје младих…

Године између 1941. и 1944. су биле веома трагичне, животи људи на Балкану су били пуни страхота. Овај роман Боба Хичинга описује агонију Рома који су били осуђени на истребљење само због тога што су били рођени “другачији”. Пратимо живот једног безумног и помахниталог свештеника, чија мржња према Јеврејима, Србима и Ромима постаје његова пасија. Добродушни Србин, Хрват и Румун су беспомоћни у томе да зауставе покољ невиних. Појављује се и један маштовити и осећајан ромски дечак који далеко надмашује све остале личности са својом дубоком духовношћу. Његова дубока и страствена љубав према једној Српкињи и трагедија свакодневнице, које извиру усред мржње, подстицу на дубоко размишљање.

Милена и Стефан су стајали испред два испреплетена дрвета, држећи се за руке. Полако, користећи последње атоме снаге, бака Јованка је дошла до њих и ухватила обоје за руке. Вратила их је до места где су претходно седели. Узела је торбу која је била иза ње. Док је из торбе вадила малу свеску у кожном повезу, говорила је. “Стефане, ово је последња воља и тестамент твог прадеде. То је збирка свих радости које је нашао и сакупио у природи. Шума, планине, потоци…све.” Пружила му је свеску, а он је држао као да је то истовремено била света ствар али и од непроцењиве вредности. Поново је проговорила. “Ако окренеш последњу страну, видећеш нешто што је записано за тебе. Можда би могао да нам прочиташ? ”Стефан је врло пажљиво окренуо задњу страну и прочитао речи које је Ђуро написао тог јутра, након ноћи у којој су се венчали. “Данас улазим у непознато. Морам да идем јер ми је речено да идем и да објавим опроштај онима који су ми уништили породицу. Пишем ове последње речи некоме, мени непознатом, али познатом мом небеском оцу. Оставио сам семе у утроби моје вољене жене, и ако Бог тако изабере, то семе ће расти и донети нови живот. Том животу пишем ове речи. Пишем ти као свом сину или својој кћери и твојим потомцима.

Молим те да прочиташ ове редове својој деци такође. Мржња само уништава, никада се из ње ништа не ствара. Љубав увек доноси слободу и живот. У опроштају је снага; у мржњи и злопамћењу, само бол и патња. Научи да опростиш својим непријатељима и постаћеш оно што је Бог желео да постанеш. Твоји ближњи нису само твоја породица и твој народ, већ сви људи на свету. Чак и твоји непријатељи.

Ако љубав према твом народу изазива код тебе мржњу према другом народу, то онда није од Бога. Воли Бога и воли свог ближњег, ко год да је.” До овог тренутка, Стефан је већ дрхтао целим телом. Запечаћени коверат је био отворен и тајне Стефанове породице су биле обелодањене; Међутим та прича се налази у трећем делу Ромских Хроника..