Настављајући наше сусрете са дванаест апостола које је изабрао сам Христос, данас скрећемо пажњу на Тому. Он је присутан у сва четири пописа апостола у Новом завету, у прва три јеванђеља спомиње се уз Матеја (уп. Мт 10, 3; Мк 3, 18; Лк 6, 15), док је у Делима апостолским он поред Филипа (уп. Дела 1,13). Његово име је изведено из јеврејског корена та ам што значи “у пару, близанац”. Тако му Јеванђеље по Јовану више пута даје надимак „Дидимос“ (уп. Јн. 11,16; 20,24; 21,2), што на грчком значи „близанац“.

Није јасно зашто је добио тај надимак. У првом реду, Четврто јеванђеље нуди неколико података који указују на неку важну црту његове личности. Први се односи на охрабрење које даје осталим апостолима, када Христос, у критичном тренутку свог живота, одлучује да оде у Витанију и васкрсне Лазара, опасно се приближивши Јерусалиму (уп. Мк 10,32). Том приликом је Тома рекао ученицима: „Хајдемо и ми да умремо са њим!“ (Јован 11:16). Његова одлучност да следи Учитеља је заиста пример и даје нам драгоцену лекцију: открива његову потпуну спремност да се држи Христа, све до тачке да идентификује своју судбину са Његовом и жељу да подели највише сведочанство са Њим кроз смрт. .У ствари, најважније је да се никада не одвојите од Христа. Осим тога, када се у Јеванђељима користи глагол „следити“, то значи да тамо где Он иде, тамо иде и његов ученик. На тај начин се хришћански живот одређује као живот са Христом, живот који треба провести заједно са Њим. Нешто слично описује и свети Павле када храбри коринтске хришћане: „…да сте у срцима нашим да би заједно умрли и заједно живели“ (2 Кор 7, 3). Оно што је видљиво између апостола и његових хришћана мора се, наравно, односити првенствено на однос између хришћана и самог Христа.

Томина друга реч је забележена на Тајној вечери. Том приликом Христос, слутећи свој скори одлазак, најављује да ће поћи да припреми место ученицима да и они буду тамо где је он; и објашњава им: „Куда идем, ви знате пут“ (Јн. 14, 4). Затим узима реч Тома говорећи: „Господе, не знамо куда идеш. Како онда можемо знати пут? (Јован 14:5). Он заправо себе ставља на веома низак ниво разумевања са овим питањем; али те речи дају Христу прилику да изговори чувену дефиницију: „Ја сам Пут, Истина и Живот“ (Јован 14:6). Дакле, ова објава је откривена првенствено Томи, али се односи на све. Сваки пут када чујемо или читамо ове речи, можемо се у мислима ставити на Томино место и замислити да нам Господ говори као што је њему говорио. Истовремено, његово питање нам некако даје за право да од Христа тражимо објашњења. На тај начин доживљавамо слабост наше способности разумевања, а истовремено усвајамо став поверења оних који очекују светлост и снагу од онога ко им то може дати. Веома је позната, па чак и ушла у свет народних изрека, сцена неверног Томе, која се догодила осам дана после Васкрса.

У почетку није веровао да се Христос појавио док га није било, па је рекао: „Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу веровати“ (Јован 20,25). У суштини, из ових речи извире веровање да је Христос препознатљив, не толико по свом лику, колико по ранама. Тома верује да су очигледни знаци Христовог идентитета сада пре свега ране, које откривају у којој мери нас је Он волео. У овоме се овај апостол не вара. Као што знамо, осам дана касније Христос се поново појављује међу својим ученицима, али овога пута је присутан и Тома. И Христос га зове: „Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја и не буди неверан него веран“ (Јован 20:27). Тома одговара најсјајнијим исповедањем вере у целом Новом Завету: „Господ мој и Бог мој!“ (Јован 20:28).

С тим у вези, свети Августин тумачи: Тома је „погледао и дотакао човека, али је исповедио своју веру у Бога кога није ни погледао ни дотакао. Али оно што је видео и дотакао га је довело до вере у оно у шта је раније сумњао“ (In Iohann, 121,5). Јеванђелист наставља доносећи још и последњу Христову реч Томи: „Зато што си ме видео, поверовао си. Блажени који не видеше а верују!” (Јован 20:29). Ова реченица се може рећи и у садашњем времену: „Благо онима који не виде, а верују“. У сваком случају, Христос овде најављује темељно начело за хришћане који ће доћи после Томе, односно за све нас.

Занимљиво је посматрати како други Тома, велики средњовековни теолог из Аквина (Тома Аквински), овој формули блаженства додаје наизглед супротну, коју је донео Лука: „Благо очима које виде оно што ви видите“ (Лк. 10, 23). Међутим, Аквински тумачи: „Онај који верује без гледања заслужује много више од онога који верује гледајући“ (n Johann. XX lectio VI . 2566). У ствари, Посланица Јеврејима, подсећајући на читав низ библијских праотаца, који су веровали у Бога не видећи испуњење његових обећања, описује веру као „основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих“ (Јевр. 11: 1).

Случај апостола Томе важан је за нас из најмање три разлога: прво, зато што нас теши у нашим сумњама; друго, зато што нам показује да свака сумња може довести до јасног исхода изван сваке неизвесности; и, коначно, зато што нас речи које му је Христос упутио подсећају на право значење зреле вере и подстичу нас да, упркос потешкоћама, наставимо својим путем приањања уз Њега.

Последња белешка о Томи сачувана нам је у Четвртом јеванђељу, које га представља као сведока Васкрслог у сцени која следи, и описује чудесни улов на Тиверијадском језеру (уп. Јн. 21:2). Том приликом је чак поменут одмах после Симона Петра, што је јасан знак великог значаја који је имао у кругу прве хришћанске заједнице. Заиста, Дела апостола Томе и Јеванђеље по Томи касније су написана под његовим именом. Оба ова списа су апокрифна, али ипак важна за проучавање хришћанских почетака. На крају помињемо да је, према древној традицији, Тома прво евангелизовао Сирију и Персију (тако извештава Ориген, а цитира Јевсевије из Цезареје, Hist. eccl. 3,1), одакле је хришћанство потом стигло у јужну Индију. Тако, имајући у виду мисионарску делатност, закључујемо наше размишљање, изражавајући наду да ће Томин пример све више јачати нашу веру у Исуса Христа, нашег Господа и нашег Бога.

Аутор: Јозеф Рацингер (п. Бенедикт XVI).

Извор: Битно.нет

Насловна: Caravaggio, Public domain, via Wikimedia Commons