Тај васкршњи дан био је испуњен разним догађајима. Страх, збуњеност, радост, немир, мир, сумња, препознавање Христа… Осећања су се смењивала у Христовим ученицима и следбеницима.

Јеванђеље по Луки 24, 13-35 нам говори о двојици ученика Христових који су тог истог дана (на дан Христовог васкрсења) кренули ​​у место звано Емаус, које је било 60 стадија удаљено од Јерусалима. Разочарани напуштају Јерусалим. Све чему су се надали није се остварило. Један стадиј је био185 метара, што значи да је укупна удаљеност од Јерусалима до Емауса била 11.100 метара, дакле нешто више од 11 км. То је дакле била довољна удаљеност за шетњу испуњену дружењем и разговором.

Јеванђелист Лука нам даје име само једног од ова два ученика – Клеопу (који се овде помиње први пут), али су они свакако познавали Христа, слушали његове беседе, видели његова дела и били сведоци његових чуда. Неизоставна тема међу њима био је Христос . Шта му се заиста догодило? Шта су жене виделе? Да ли су њихове наде биле узалудне? Јеванђелист Лука нам каже да су разговарали и расправљали о актуелним догађајима. Било је то време када су људи разговарали једни са другима. И ми старији се сећамо времена када је међу људима било више разговора. Да су којим случајем ова два ученика ишла ка Емаусу у данашње време, како би то изгледало? Свако би на својем мобилном телефону тражио најновије вести о Христу. Људи би писали на друштвеним мрежама, качили фотографије празног гроба, збуњених жена…

Ова два ученика на известан начин симболизују ход вере сваког хришћанина. Понекад смо одушевљени због Христа али долазе и сумње, питања, разочарања… Често се можемо наћи на на путу ка неком нашем Емаусу, када се удаљимо од присуства Божијег, разочарани, тужни, без наде бежећи у неки свој свет. Али када помислимо да је Христос далеко од нас, да нас је напустио, он нам прилази и жели да имамо заједништво са нама. Управо то се догодило овој двојици ученика. Док они говоре о Христу, Господ Исус им прилази и успоставља комуникацију са њима. Међутим, они који су, дакле, његови ученици и треба да га познају, не препознају га. Управо то се дешава многим хришћанима. Они не препознају Христа међу собом, у свом животу, у његовим делима. Много приче о Христу, без препознавања Христа међу нама је велики пораз за сваког Христовог следбеника.

Христос је, пре него што је започео разговор са овом двојицом, неко време ходао са њима. Задубљени у своје разговоре, као да нису ни приметили да им је „странац” пришао. У једном тренутку их је питао о чему причају. Застали су, тужни, невесели. У ствари, могли бисмо рећи да су били у депресији или анксиозности. Њихове наде су пропале, а забринути су и за сопствену будућност.

Збуњени су Христовим питањем. Клеопа ће га у чуду упитати, да ли је он заиста једини странац у Јерусалиму који није чуо за догађаје о Христу? Па сви причају о томе. А Христос поставља питање: „Шта?“. Жели да чује шта они заиста верују о њему. Јер управо је исправно библијско схватање Христа, (у овом случају старозаветна вера у долазак Месије) кључно за исправно разумевање свих догађаја о којима ова двојица расправљају. Исправна вера у Христа нам је такође неопходна да бисмо разумели наше околности, догађаје у свету итд. Тачне одговоре на многе наше сумње, страхове, стрепње, сумње… можемо добити када заиста верујемо у библијског Христа. Зато је Господ Исус Христос једном упитао своје ученике: „А ви, шта ви кажете ко сам ја?”

Ова два ученика својим одговором заправо потврђују да нису у потпуности разумели ко је Христос. Он је „пророк – моћан делом и речју“, али је дозволио да буде разапет уместо да победи Римљане и донесе слободу Израиљу. Они желе Христа по својој мери, а не Христа који је проречен у Светом писму. То је управо оно што данас раде многи који желе да се Христос прилагоди њиховим веровањима о њему, а не да прихвате откривеног Христа.

Христос се представља ученицима у светлу Светог писма. Он им тумачи старозаветна пророчанства о себи, критикујући њихово неверовање. Христос као да нема разумевања за своје ученике, који га не разумеју у светлу Речи Божије. Исус их назива безумнима (оригинал би се могао превести и као „глупи људи“). Свако одступање од Речи и невера у Христа откривеног у Писму је безумље, глупост. Данас смо суочени са многим либералним тумачењима Светог писма у којима је Христос „демитологизован“, сведен на људска схватања у контексту времена и погледа на свет који је у тренду. Међутим, сваки поглед на Христа који није у складу са Светим писмом ће нас на крају разочарати јер такав „Христос“ неће испунити наша очекивања.

Када су се приближили Емаусу, ова двојица су хтела да „странац” остане код њих. Још нису разумели ко је он заправо, али су схватили да им је потребно његово присуство. Христос остаје са њима и наставља своју беседу (тумачење Писма) ломљењем хлеба (Евхаристија). Иако је био обичај да домаћин за време трпезе преломи хлеб (јер су највероватније дошли ли у кућу једног од ове двојице, или ако су, како неки тумачи верују, били браћа по телу, у њиховој заједничкој кући) и предводи молитву захвалности ( Евхаристије), овде то чини уместо домаћина Христос. Тако је и први Васкрс обележен првом недељном Евхаристијом, како са ова два ученика, тако и са осталим ученицима када им се јавио, дошавши међу њих. Неко ће рећи да је претерано видети евхаристијску трпезу овде, с обзиром да је она прекинута и недовршена, јер је Христос нестао, али управо у тој недовршености препознајемо тајну Евхаристије. Она се не завршава, већ се наставља трајно у Христовој цркви све док он поново не дође.

Управо док је ломио хлеб, ученици су га препознали. Схватили су да су њихова срца горела док им је „објашњавао Писмо“. Тако се Христос открива те васкрсне недеље, кроз Реч и ломљење хлеба. Христос жели да га препознајемо и данас у проповедању јеванђеља и док смо заједно око евхаристијске трпезе. Наше заједништво треба да буде сусрет са распетим и Васкрслим Христом који долази међу нас и који жели да сазнамо ко је он заиста.

Пошто су се уверили да је Христос васкрсао, да је жив, одмах су се вратили у Јерусалим. Сусрет са Христом нас враћа Богу, враћа нас у Јерусалим, у присуство Божије. Не можемо више да останемо на својим путевима, да наставимо да се удаљујемо од Бога. Јуримо, као изгубљени син, назад у очев загрљај.

Таква радосна вест не може се прећутати. Мора се поделити са другим ученицима. Нашли су Једанаесторицу и остале ученике, али пре него што су изнели своје сведочанство о Христу, чули су од њих да је Христос заиста васкрсао и јавио се Симону, односно Петру. Затим су ученицима испричали шта им се догодило док су ишли према Емаусу и како су препознали Христа при ломљењу хлеба. Више није било сумње. Христос је васкрсао, Христос је жив!

Христос васкрсе! Ваистину васкре!

Аутор: др Јасмин Милић