Ево дочекасмо и прослависмо и празник над празницима, торжество над торжeствима, пресветлу Пасху Господњу и сад се поставља питање шта даље и да ли је следећа Пасха тек идуће године или цела ствар ипак стоји нешто другачије?!

Наравно за огромну већину људи Васкрс је празник који се слави једном у години, некад у априлу, некад у мају, будући да је покретан и то је све. Оде се до цркве, обоје се јаја, трпеза буде богатија но обично, сусретну се драги људи и све је то лепо, али зар је сва суштина ту исцрпљена?! 

За друге опет који знају сходно речима светог Јована Златоустог да сваки пут кад се саберемо у храм Божији “на једно место” да служимо свету Евхаристију ми савршавамо Пасху Господњу. 

Има људи иако су у мањини који ваистину живе од недеље до недеље, односно од литургијског сусрета са Васкрслим Господом до поновног литургијског  сусрета.

Они хрле из литургијског небоземног загрљаја у што скорији следећи загрљај и за њих оне завршне речи Литургије:“У миру изиђимо” представљају само нови мисионарски подстицај да веру у Васкрслога сведоче свакоме иако ненаметљиво оно ипак још приљежније и аутентичније. Да сведоче радост Васкрсења свима и свакоме ко има око срца да види и ухо душе да чује да ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ, ТУГУ ОДНЕСЕ И  РАДОСТ ДОНЕСЕ.

Дакле чија је душа жедна Бога Живога, псаламски речено (Пс 42,3), више ће пити. За такве важи оно ранохришћанско исповеднично ВЈЕРУЈУ картагинских ранохришћанских мученика који ухваћени на светој Евхаристији, иако је то римски цар био строго забранио ценом смртне казне на испитивању као разлог преступања царске наредбуће исповеднички посведочише и одговорише “SINE DOMINICО NON POSSUMUS,” то јесте “МИ БЕЗ НЕДЕЉЕ НЕ МОЖЕМО ЖИВЕТИ.” То без недеље наравно значи без недељне свете Литургије и причешћа Васкрслим Господом.

Не само да не можемо, него и не желимо да живимо. Не желимо да  вегетирамо без редовног учешћа на свакој недељној светој Литургији, јер знамо да су тако хришћани чинили од апостолских времена па све до данас сакупљајући се сви заједно у први дан недеље сходно новозаветним сведочењу или пак у ДАН СУНЦА по сведочењу светог мученика и философа Јустина.

За такве дакле свака недеља је мали Васкрс како је громогласно благовестио преподобни Ава Јустин Ћелијски и за такве је сходно томе и сваки петак (изузев неколико тзв.трапавих седмица у години) мали Велики петак, те редовно посте средом и петком, а недељом се редовно наслађују светим Тајнама Христовим без којих не могу, не умеју и не желе живети, јер живот без Васкрслог Христа је заиста само вегетирање, јалово животарење.

Живот без заједнице са Животодавцем је све друго само не живот, а Господ нам Собом дарује живи живот, живот у изобиљу, јеванђелски речено.

Зато је крајње време да схватимо да нема тзв.” умерених верника” којима је Пасха само једном годишње. Или верујеш и вером живиш или се лажно представљаш као тзв.”умерени верник.” Или си вера или невера, или си вино или си вода, или јеси или ниси, или си врућ или хладан, јер млаки ће избљувани бити по сведочењу љубљеног ученика Господњег (Усп. Отк 3, 16)..

Свака недеља и то није никва хипербола и претеривање, није просто дан одмора, дан пуког нерада, дан неделања, већ дан који створи Господ да се у њему радујемо и веселимо небоземном литургијском сусрету са Богом и ближњима и дан најтрудољубивијег рада на свом обожењу, охристовљавању, обесмрћењу, отројичењу,обогочовечењу. Дакле недеља је дан духовног делања што не значи да то и други дани нису.

Свака недеља је дан Сунца,али Сунца Правде Христа Бога нашега , како то појемо у тропару 4. гласа на Рождество Христово. 

Свака недеља је дан Господњи, како то чујемо у грчком и свим романским језицима. 

Свака недеља је дан Васкрсења, како то свеистинито сведочи дивни словенски, братски нам руски језик. 

Зато ако неко без имало гриже савести не мари за пост средом и петком презирући распеће Христово и изостане неоправдано са недељне свете Литургију не славећи молитвено у заједници Цркве Васкрсење Христово тај никад неће моћи доживети пуноћу пасхалне крстоваскрсне радости ни онда кад опет дође на Васкрс у цркву идуће године у прољеће. Зашто?! Па зато што Васкрсење Христово славимо сваке недеље редовно,а не само једном у години и углавном површно, обредно, формално, обичајно и фолклорно без литургијске дубине, висине и пуноће благодатне.

Како смо стигли дотле да нам је нормално ићи на фитнес три пут недељно и у цркву три пут годишње о Божићу, Васкрсу и о слави запитајмо се сами?!

Све и да неко ради на свом телесном здрављу идући у на  тренинг или фитнес макар и једном седмично зашто би било тобоже НЕУМЕРЕНО,претерано  и фанатично макар у недељни дан бити живи молитвени учесник и причасник на светој Литургији у свом парохијском или неком манастирском храму где се сусрећу Небо и земља, где се смртно благодаћу преображава у бесмртно и несвето у свето Духом Светим у Христу на славу Бога и Оца?!

Недеља је провера сваког од нас појединачно и свих нас заједно, не варајмо се и не изгиварајмо се. 

Недељна Евхаристија је право огледало једне парохије и виталности њеног духовног живота.

Недељна Литургија је  свеколиког народа,односно Цркве наше.  

Пасха се по речима светог Златоуста савршава кад год служимо свету Евхаристију, особито у дан Господњи, дан Сунца, дан Васкрсења као и у дане заповедних хришћанских празника.

Зато потрудимо се да и ми без недеље,то јесте редовне недељне,а по могућности и празничне свете Литургије не можемо и не желимо да живимо. 

Само тако ће нам и онај коначни есхатолошки сусрет са Господом лицем и лицу у онај дан бити сусрет радости за који смо се читавог живота спремали од недеље до недеље, од празника до празника, од Литургије до Литургије, од причешћа причешћа Васкрслим Спасом и Богочовеком Христом . 

Само тада моћи ћемо истински срцем разумети шта значе оне литургијске речи да сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо. 

Зато ја моје парохијане сваке недеље током целе године светосерафимовски поздрављам речима наде,утехе,живе вере и неисказано небоземне радости:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!!!ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ ГОСПОД!!!