Александрија је била место где су се спојиле јеврејска теологија и грчка философија.

Прву хришћанску школу ,,Дидаскалион,, основао је св. Пантен око 180 године. Половином трећег века та школа је била прави хришћански универзитет у коме је доминирао спој Платоновог идеализма и јеврејске алегорије. Алегоријски систем тумачења се развија до крајњих граница, нарочито у првом периоду Александријске школе.

Један од њених највећих представника је свети Климент Александријски који је сматрао да је у заблуди когод признаје само буквални смисао. По светом Клименту, буквални смисао тумачења је довољан само за елементарну веру, а за дубље разумевање треба користити алегорију.

Ориген још више развија алегорију. У Светом Писму он види троструки смисао – 1) телесни, 2) душевни, за оне који напредују и 3)духовни, за савршене. Ориген сматра да увек треба тражити духовни смисао, а буквални напустити. Оригеновим путем тумачења су ишли и Григорије Тавматург, Дионисије Александријски, а нарочито Јевсевије Кесаријски. Било је оних који се нису слагали са алегоријским начином тумачења. (Методије Мученик, Епифаније Кипарски и други).

Након Оригена, Александријска школа примењује умеренију алегорију и све више се прихвата дословни смисао.

Најпознатији представници млађе Александријске школе су свети Атанасије Велики (он чак неке историјске текстове дословно тумачи), Дидим (низ година је био управник школе и написао доста егзегетских дела), свети Кирил Александријски (+444) који је протумачио скоро све књиге Светог Писма. (Његова метода је била умерено алегоријска).

Општи закључак дакле на резултате алегоријске методе Александријске школе би био: Важно је у Светом Писму тражити тајанствени, виши смисао, али у томе не треба претеривати. Неки делови Светог Писма заиста имају само дословни смисао.