Два човека уђоше у храм да се моле Богу. Један је био фарисеј, а други цариник. Фарисеј је стајао и овако се молио у себи: ‚Боже, хвала ти што нисам као остали људи – разбојници, неправедници, прељубници – или као овај цариник. Постим два пута недељно и дајем десетак од свега што стекнем.‘ »А цариник је стајао подаље и ни поглед није хтео да подигне ка небу, него се ударао у груди и говорио: ‚Боже, смилуј се мени, грешнику!‘ »Кажем вам: он, а не онај други, отишао је кући оправдан. Јер, ко самога себе уздиже, биће понижен; а ко самога себе понизује, биће узвишен.« (Лука 18, 10-15)

Прича о царинику и фарисеју је сачувана само у Лукином Јеванђељу. Оно има посебан евхаристијски карактер међу свим јеванђељима, обилује химнама и песмама.

Важан извор ове приче вероватно долази из Лукине црквене заједнице те је зато нема код других јеванђелиста. Интересантан је акценат на неправедности и социјалним питањима, теми која је актуелна и данас у нашим свакодневним животима.

Осврнимо се на лингвистику и Грчки термин ,,аνεβαινω,,-уђоше у храм,, ово се може тумачити двојако: 1)да је храм био на узвишењу 2) да су се људи ,пењали, ка Богу.

Са једне стране имамо фарисеја, фарисеји  су били религијски покрет у Христово време, учени људи, у Јерусалиму их је било око 6000 и мало су контакта имали са осталим Јеврејима. Име фарисеј значи ,,бити издвојен,,. Стално су изучавали закон и поштовали све до речи што пише у њему. Били су горди и надмени. Апостол Павле је био фарисеј. Христос прекорева фарисеје често што стално испуњавају буквално закон, а занемарују суштину. Са друге стране имамо цариника који је био Јеврејин, а радио за окупаторе. Откупљивао од римских власти право да узима порез народу. Народ је мрзео царинике сматрајући их издајицама. Свети Јеванђелист Матеј је и сам био цариник. По учењу фарисеја, односно, Мојсијевом законику, царинику је било немогуће оправдати се.

Фарисеј се моли ,, хвала ти Боже што нисам,, сматрајући да је он неупоредиво више од цариника, да је сам те врлине стекао те му Бог у суштини ни не треба, довољно је што пуко испуњава закон. Фарисеј је ушао у најдубљи део храма, док је цариник у ,,припрати,,. Док фарисеј ређа хвалоспеве самом себи, цариник скрушено, бијући се у прса тихо вапи ,,Боже, милостив буди мени грешном,, Ова молитва заузима важно место на Литургији и изговара се три пута при приношењу дарова. На крају цариник одлази оправдан, а не фарисеј.

Морал је непобитно важан, али пуко испуњавање слова закона узвисујући се у гордости не води ка светости. Светост има извор у Евхаристији, не у моралном учинку и није на људима да одређују светост већ је Бог тај који је пројављује и потврђује.