Настављамо да размишљамо о блаженствима. Друго блаженство гласи:

„Блажени који плачу, јер ће се утешити!“ (Матеј 5, 4)

Подсетимо се како смо на почетку нашег разматрања блаженстава рекли да блажен заправо значи срећан. Како може неко ко тугује да буде срећан?

Ово блаженство треба да разумемо у контексту првог. Духовно сиромашан схвата да нема своју правeдност, да га грех води у пропаст. Истински исповедник свог стања пред Богом, тугује због тога. Он тугује због свог греха јер добро зна колико његов грех вређа Божјију светост и која је цена за то плаћена – невина крв Господа нашега Исуса Христа.

Да ли треба да тугујемо док исповедамо своје грехе Господу? Често се у одређеним хришћанским круговима истиче само радост. И свакако да радост долази од Господа и да Његов народ треба да буде народ радости. Међутим, као што је Христос показао осећања туге и плача због греха Јерусалима, тако би у нашем хришћанском животу требало да постоје тренуци када тугујемо, па чак и плачемо због греха којим смо повредили Бога.

У књизи Јездра 10, 1 читамо како се Јездра „… мољаше… и исповедаше грехе, плачући и лежећи пред Домом Божијим“.

Само искрено покајање, праћено искреном тугом, односно жаљењем због учињеног греха, може довести до опроштаја. Они који тугују над сопственим грехом биће утешени, ожалошћени ће постати срећни. О томе нам сведочи Давид: „Дај ми да слушам радост и весеље, да се прену кости које си потро“ (Пс. 51,8).

Преко пророка Исаије, Бог поручује свом народу: „Тешите, тешите народ мој. Говорите Јерусалиму љубазно, и јављајте му да се навршио рок његов, да му се безакоње опростило. Јер је примио из руке Господње двојином за своје грехе. “ (Исаија 40, 1- 2).

Зато, знајући последице нашег непокајаног греха, са тугом га исповедимо Оцу нашем небеском, примимо од њега не само опроштај већ утеху.

“Човек плаче због својих грехова: ради утехе његове довољно би му било даровати опроштење. Али Господ му дарује још и блаженство у царству небеском где ће Он сам, милосрдни, отрти сваку сузу из његових очију – Откр 21,4” (Господ говори – Свети оци тумаче јеванђеље, стр. 221).

Свети Јован Лествичник, у свом делу „Лествица наглашава како нас покајање доводи до истинске радости: „Плач по Богу јесте туговање душе и такво расположење болног срца у којем срце махнито тражи оно за чиме жуди…Чувај пажљиво блажену радосну тугу светог умиљења и немој престати да је негујеш у себи доклегод те она не подигне одавде и чистога не приведе Христу…Плод лажног умиљења је уображеност, а плод правога умиљења је утеха…Човек који се обукао у блажени и благодатни плач, упознао је духовни смех душе.“

Аутор: др Јасмин Милић

Прво блаженство: Блажени сиромашни духом