Свака је рана на мом телу потписана Твојим именом. Ране су то које не крваре, оне које не зацељују; ране чији се бол мери јачином љубави коју срце уопште може да поднесе.

Ране моје, стигмате љубави, сведоче о Теби, о Твом присуству у зидинама овог измученог тела.  Када Си се уселио у тај храм – недостојан да Те прими, премда је одјекивао молитвом и песмом,  премда је украсио своје фасаде најлепшим орнаментима – пронашао си на њему невидљиве пукотине. И испунивши их Собом, учинио си их видљивим и болним.

Оголио си моје зидине, срушио моћне ограде од челика, чији се вршци зарише у боса стопала и дланове. Подвукао Си се под кожу испуцалу под ударима вихора и бичевања Твоје љубави.

Осудио си ме на слободу, оставивши трагове локота на мршавим зглобовима, као вечни подсетник негдашње неслободе.

Загосподарио си мојим мислима, отровавши капљице зноја које нагризају избраздано чело.

А тамо где је некада било моје ребро куцаш Ти – у ритму кише, ритму молитве, ритму удисаја и издисаја.

И сада, кад су укроћене страсти утробе, када починуше олује у грудима, када ишчезнуше црни кошмари, остаће стигмате Твоје љубави уклесане на мом телу, као дубоки ожиљци времена проведеног без Тебе.