Шта ми (људи) радимо у везама? Било да је то колегијална, супружничка или другарска веза, увек стављамо у ту везу прорачун, размишљамо, деламо са циљевима и методологијама. Овако нешто наравно да у себи не укључује срце нити искреност. Уобичајено је да сваки човек пресликава сопствени садржај на речи и имена, свако замишља неки садржај по сопственом искуству тиме злоупотребљавајући речи и садржај, смисао речи. Тамо где човек усмерава своју слободу, то га дефинише и његов личносни квалитет. У том смислу, шта значи када кажемо да неког волимо? Шта то- његове особине, његове врлине, стил облачења, понашање, његов ход или облине, шта?

Треба да волимо суштину човека, његово постојање које је дефинисано начином на који он користи своју слободу. Уколико ово није у нама разјашњено, човек није у стању да се односи према другом у целости на прави начин. Он може имати делимичан однос са неким, и то у оном делу у ком се и сам проналази и испољава неки сопствени квалитет. Ми (пали људи) под љубављу подразумевамо један пријатељски однос где могу да узимам и дајем и да ме разуме и да га разумем, међутим да никада не подносим да ме други повреди. Оно што ми називамо љубављу је заправо искључивост. Желимо да неко буде само наш, да храни нашу нарцисоидност. Тражимо неког, у коме пројављујемо себе, сматрамо да је продужетак нас самих и ко нам може задовољити емотивне потребе. Сматрамо да је тај други наш посед, а у наставку оно што називамо ,,љубављу,, правимо од тога идола. Обожујемо га у оној мери у којој нам може задовољити наше фантазије и хтења које користимо као замену за Бога. Тај ерос држи човека све док се неминовно не деси велико разљубљивање. Тек онда почиње прави човеков напредак.

Од момента када престанемо да идеализујемо другог онда може почети прави однос љубави. Одакле потиче човекова несигурност? Он у себи размишља: ,,Да ли сам довољно добар да ме други заволи? Да ли сам дововољно стабилан да ме други прихвати?,, Па баш треба да те воли, човече, јер си такав какав јеси, и да те прихвати! А шта заправо значи веза, однос двоје? Могућност заједничког напредовања, а не испуњавања неких критеријума и фантазија. Зашто су многе девојке саме? Чекају принца, неку нереалну фантазију, а не стварног човека. Зашто се шесдесетогодишњак поново жени, заљубио се…Зато што испуњава своју фантазију о продужетку себе у другоме. И та ће му досадити за годину дана и биће му као јастук. Он нема могућност да заволи јер живи унутар своје мизерије и чамотиње јер није могао да прихвати истинску вредност коју му је Бог подарио, није ју пронашао те зато тражи ту вредност у другом, и мучи и себе и њега тиме. Истинска љубав је да имамо такву радост у себи због постојања другог и да ту радост коју нам је Бог подарио искористимо да другоме дамо простора у његовој слободи чак и ако изабере да нас одбаци. Ако то немамо, онда смо егоисти. Такву љубав нам даје Бог, могућност да га се одрекнемо.

Љубав је имати слободу да се не плашимо уколико друга особа мисли о неком другом. Фантазија је и нереално мислити да нико ни о ком другом не размишља никада. Пали смо и то се дешава сваком. Међутим уколико имамо унутрашњу зрелост да заиста заволимо, онда ће се умножити разлози да та љубав узнапредује. Уместо да се свађамо и жалостимо јер смо егоисти, боље да променимо начин сагледавања ствари. Многе жене се жале како мужеви не обраћају пажњу на њих, осећају се запостављено или обрнуто. Ако другог не привучемо радошћу коју имамо у себи, онда наравно да ће веза да иде низбрдо и да у тој вези нема радости. Родитељи ми се жале: ,,Оче, дете ми је само на рачунару,, Ја им кажем:,,па наравно кад немате ништа боље да им дате,, Ако другом не дамо радост, један другачији начин постојања, онај који није контрола или савет, већ извире из дубине нашег бића онда  ће други да нам каже: ,,чему све, досадно је, немам воље,, Важно је радовати се истински у Христу само зато што други постоји, макар и издалека; све остало је игра, главобоља и таштина. Такав животни став је могућ само у Христу…

О. Варнава Гиангу

Превела са Грчког: Анђела Стевановић, теолог