Букти пожар у целом свету. Ватра залази свуда, пламен лиже најзабаченије кутке човековог дома. Откуд сад овај пожар? Како овако наједном?

Да ли је наједном? Да ли смо могли да га угасимо? Да није можда наша кривица, или је он једноставно био неминован? Да ли је касно?

Сви знамо, ако се загледамо у себе, да није наједном. Сви знамо, ако будемо поштени, прво према себи, а онда и једни према другима, да смо могли да га угасимо. Сви знамо, ако скупимо снаге да изговоримо гласно, да јесте наша кривица, и да пожар није био неминован, већ смо га сами изазвали. Потпалили а онда и распирили. Да ли је касно? Сам Бог зна. Али немамо другог избора него да га гасимо.

Пожар је почео местимичним ломачама, ту и тамо. Негде потпаљен мржњом, негде тобожњим праведним гневом, а негде једноставно из доколице. Како? Онако како увек почињу велики пожари. Исто као што ватри треба кисеоник да би се проширила, тако и мржњи треба човек да рашири лаж. Ватра против воде, Лаж против Истине. Па је од сукоба сестре и сестре настао рат унутар женског рода, од сукоба брата и брата настао општи братоубилачки рат, од сукоба браће и сестара на крају, настао свеопшти рат мушкараца и жена, браће и сестара, очева и мајки, дакле целог људског рода. Рећи ће неко од вас “ја томе нисам допринео, ја не мрзим никог”. Не мрзети ипак, не значи исто што и волети. Сваки пут када смо окренули главу, када смо заћутали на малу неправду, сваки пут када смо прошли поред просјака правдајући себи тиме како немамо ситног новца, сваки пут када смо видели ближњег да страда и из страха или равнодушности, опет са изговором, неким из широког дијапазона човечијих изговора за кретање линијом слабијег отпора, тада смо допринели пожару да се шири, тада смо уље које се користи за светиљке којима дочекујемо Женика трошили за потпиривање ломаче на којој гори наш брат и наша сестра.

Свеопшта историја људског рода говори нам, само ако имамо храбрости да је чујемо, да се Зло увек уздизало на раменима уплашених или равнодушних. На њиховим раменима Зло се успињало и расло, а не на раменима неколицине који су свесно одлучили да га прате. Од праисторије људског рода, када је Адам себе оправдао Евиним наговором, човек је спреман да жртвује ближњег да би себе спасао. Ево деце Адама и Еве, како скоро осам хиљада година касније раде исто то.

Али да ли је потребно водити светске ратове за спасење човечанства? Да ли је потребно бити ватрогасац да би узео кофу у руке човече, и дао свој допринос гашењу ватре, не очекујући да ћеш баш ти бити тај заслужан за њено гашење? Наравно да не. Изађимо испред своје куће, чак не морамо ни из куће изаћи, наићи ћемо на мале ватрице свуда унаоколо које журе да се споје са великом светском стихијом. Засуцимо рукаве, захватимо воду Живота нашим сасудима који су нам дати, не правдајући се тиме како нисмо довољно обучени за гашење ватре, и видећемо после неког времена

A.С. богослов

Ако желите својом донацијом да помогнете раду Удружења Ипостас, то можете да учините уплатом на рачун:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација