Узалуд наше образовање, узалуд наша култура, васпитање, познавање напредних технологија, јер нашим животом завладао је бесмисао. Дакле, Смисао смо заменили бесмислом. Како се то десило? Шта уопште то значи, јер смисао за сваког може представљати нешто друго. За неког може бити породица, за неког каријера, за неког хоби, за неког вера, знање, за некога опет неколико од ових ствари заједно могу чинити оно због чега човек види разлог да ујутру устаје. Сви ови смисли ипак, нису ништа у односу на врховни Смисао, на истински разлог нашег постојања, који многи од нас пренебрегавају, али он неумитно даје тон нашем говору, даје ритам нашем дисању, даје Смисао нашим малим смислима.

Тако када не знамо или заборавимо Смисао, ми покушавамо да оним малим смислима дамо значај Смисла па се тако човек уводи у бесмислено трагање за смислом мимо Смисла, дакле залази у бесмисао. Ако за човека могу постојати многе ствари које се могу сматрати смислом, бесмисао је само један, јер је смисао значење нечега, а бесмисао је нешто што нема никаквог реалног значења, па је отуд само један. Као што светло има нијансе, а тама је тама, без боје и спектра.

Човек је на прагу 21. века када би се наизглед могло очекивати да достиже савршенство свог постојања, значи и познавање Смисла, дошао у потпуно супротно од тога: дошао је до истинског незнања. Али не незнања као непознавања неке проблематике или науке, не незнања као антиподу знања, већ оног незнања које му онемогућава да међу многим научним дисциплинама, а и многим ненаучним или квази научним, које хоће да се представе као ауторитет у познавању смисла живота, да међу њима дакле издвоји право Знање о правом Смислу. Тако је човек, осуђен да прима неограничене количине информација са свих страна, дошао до тога да је неспособан за расуђивање. Каква страшна помисао! Не бити способан за расуђивање, јер то је оно што нас раздваја од биљног и животињског света, то је оно што човеку није дозвољавало да се води само инстиктом, и тиме унижава своје постојање. Али ето нас, способних да за пар сати пређемо хиљаде километара, да комуницирамо са људима са другог краја света као да смо у истој просторији, да у џепу носимо енциклопедију од десетина хиљада страна, а неспособних да расуђујемо.

Ако је човек непсособан да расуђује, неспособан је и за свест о другом, јер је за то такође потребна моћ расуђивања, то јест промишљања. Ако је човек неспособан да расуђује, он је своје расуђивање поверио неком другом, ко се свог расуђивања није одрекао. Био тај неко чак и добронамеран, не постоји гори злочин, осим самоубиства, који човек може да почини према себи тако што ће се одрећи расуђивања. Мада се условно о овоме може говорити и као злочину равном самоубиству, јер се вид егзистенције који је Бог наменио за човека тиме доводи у питање. Јер се и слободна воља крије у расуђивању. Ако не расуђујемо, онда не можемо ни да бирамо. А ако ми не бирамо, бираће неко други уместо нас. Тиме вређамо и Бога који нам је дао слободну вољу као привилегију коју једино човек као створење има, али и као обавезу да се према њој одговорно опходимо. Савремени човек се одрекао свега овога, и дозволио да му многи лажни пророци и месије подмећу привид слободе, привид расуђивања, и на крају бесмисао одевен у смисао.

Шта је лек против овога? Ако смо сада дијагностиковали болест, постоји ли лек протви ње? Хвала Богу, постоји. Потребно је само да зађемо у дубине нашег бића, да се подсетимо оног нематеријалног у нама, и видећемо како се смисао наших живота поново јавља, као светиљка која осветљава до тада мрачну просторију. Подсетимо се себе, сетићемо се ближњих. Ако човек не ради на свом духовном животу, на свом спасењу, како може истински да брине о другима? И у томе се крије срж овог времена обележеног егоцентризмом, у коме људи имају представу о неправди само када је њима начињена, о патњи само када они пате, о срећи само када су они сами срећни. У таквом свету, нема места за заједницу, за бригу о другима, за уопште појам ближњег, осим ако се ради о оној базичној свести о ближњем коју имају животиње. С тим што је човек својом гордошћу способан да уништи и такав вид бриге о другом, а што је животињама непозната категорија.

Без ближњег нема духовног узрастања, без заједнице нема спасења. И када то знамо постајемо свесни општег пада људског рода окренутог себи и својим, и то најнижим, потребама. Са ближњим кога смо одбацили отишао је и Смисао од нас.
“Смири се горди човече, и пре свега савладај своју гордост. Истина није ван тебе већ у теби самом.

Нађи себе у себи, потчини себе себи, савладај себе – и угледаћеш истину.” рекао је Достојевски пре око сто педесет година, а те речи су још актуелније данас. Смиримо се и погледајмо око себе, ослушнимо глас Христа у нама који нам говори “љуби ближњег свог као самога себе” и дозволимо Смислу да поново осмисли наш живот.

A.С. богослов

Ако желите својом донацијом да помогнете раду
Удружења Ипостас, то можете да учините
уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG