У некоме граду бијаше некакав судија који се Бога не бојаше и људи не стиђаше. 3. А у ономе граду бијаше једна удовица, и она долажаше к њему говорећи: Одбрани ме од супарника мојега. 4. И не хтједе задуго. А најпосле рече у себи: Ако се и не бојим Бога и људи не стидим, 5. Но будући да ми досађује ова удовица, одбранићу је, да ми једнако не долази и не додијава. (Лк 18:2-5)
Поново се сусрећемо са веома неупадљивим Јеванђељем, али које нам, ипак, даје две важне поуке које су изнад моћи: веру и молитву. Исус почиње причањем врло једноставне параболе. Он прича нешто о ономе што се тада дешавало, исто као што бива и данас: богатима су сва врата отворена, јер је новац посреди њих, а сиромашни морају то да трпе јер је мало оних који брину бесплатно о њима.
То се догодило оној јадној малој удовици. Она је опљачкана у тестаменту свог мужа, дуговала му је свој износ, и стално је ишла код адвоката и судије: – Господе, чувај ме! Нека се правда оствари на мени! Гле, немам ништа, толико сам дужна, а нема шансе да ми дају оно што је моје!
Судија је био човек без гриже савести. Није марио ни за шта, ни за Бога ни за људе. Присуствовао би када му је одговарало, био је диван са клијентима који су пуни пара, а остале нека ђаво носи ако хоће… Тако се и опходио према овој јадној удовици док најзад није рекла себи, са истим нама познатим изразом: – Не марим ни за Бога ни за било кога; али ова жена ме је заситила. Или ћу поправити ствар, или ће ме то излудети. Ствари су се добро завршиле за јадну жену, захваљујући њеној упорности, и добила је парницу коју је толико дуго водила… Сам Исус извлачи поуку, и говори нам:
– Чујте шта говори неправедни судија! А зар Бог неће одбранити изабранике своје који му вапију дан и ноћ, и зар ће оклевати? Имајте на уму да је неопходно увек се молити, а да се никада не уморите. Прва лекција о молитви је врло јасна. Али сада долази Јеванђеље и стално додаје ову реч, питање Исусово, који већ гледа свој други долазак на земљу последњег дана: –,,А кад се вратим, хоћу ли наћи веру на земљи?,, Немојмо порицати да је ова Исусова поука у овом Јеванђељу веома актуелна и дан данас.
Молитва, молитва, молитва! Веома смо сиромашни — више од те удовице — и нико неће да лечи наше болести, ни материјалне ни духовне. Само у Бога имамо сву наду. И Бог увек попушта нашој скромној и непрестаној молитви.
И вера, вера, вера… много вере у свету који губи осећај за вечне вредности духа! Или ћемо гледати у Бога и будући живот, или нећемо наћи смисао у садашњем животу. Молитва и вера су нераздвојне. Ко верује, моли се. Ко се моли не губи веру. Када расуђујемо о вери и молитви у наше дане, треба да будемо веома реални и не дозволимо да нас занесе песимизам.
Много је друштвених сектора који губе осећај за Бога. Код неких је обиље новца и материјалних добара узрок њихове неверице, више практичне него теоретске. Они већ знају да Бог постоји. Они то не поричу. Али они то остављају по страни јер им не треба. Ако у једном друштву благостања већ имају све, шта ће им Бог? Други, напротив, не желе да знају ништа о Богу јер виде себе напуштене, без новца, без наде да ће излечити своју глад и своје најхитније потребе. А они сами себи говоре: -Ако се Бог не брине за мене, зашто ја морам да идем к Њему? Бог, за мене као да не постоји. И тако, једни за много, други за мало, чињеница је да је онај ко плаћа Бог…
То се десило и на социјалном нивоу. Застарели комунизам је напао Бога јер су говорили да је религија опијум за народ. А комунизам, који је још увек жив у главама многих, ишчупао је Бога из радних маса. Дивљи капитализам не пориче Бога нити је заинтересован да га негира, али га је сатерао у ћошак јер му није потребан. И тако свет, због једног или другог система, губи веру. Али Бог није мртав нити спава. Што већи хаос изазива недостатак религије, то се Бог више манифестује у нашим данима. И данас се много молимо, јер постоје многи делови разних народа који не дозвољавају да им се ишчупа вера.
Свако од нас са дубоком вером каже Богу: Боже мој! Нећу се уморити да ти ,,досађујем,, док се не умориш од мене, када би могао да се умориш…Тражићу од тебе све што ми треба. Питаћу те хиљаду пута. Питаћу те, и понављам, док се не умориш и док ти не досади, јер ме учиш да радим тако… Питаћу те јер си ти много богат, а ја јако сиромашан, немам ништа. Питаћу Те јер на овај начин одајем највећу почаст Твојој доброти и Твојој великодушној љубави. И замолићу те, пре свега, да никада не упаднем у та два савремена зла: недостатак вере и недостатак емпатије. Без вере ти се уопште не бих могао допасти. Без милости бих показао да те немам за Оца.
Господе, дај ми веру, увећај веру моју! Нека се светиљка вере никада не угаси у мом уму! Господе, помилуј ме, дај ми дух молитве, научи ме да се молим, учини да желим да се молим! Са вером у мојој глави и са непрестаном молитвом на уснама, са свом светлошћу и свом снагом Неба у рукама, ко ће моћи да ме одведе од тебе, Боже мој?
Превела са шпанског Анђела Стевановић, теолог
Аутор: Fr. Pedro Garcia, CMF.
Ако желите својом донацијом да помогнете раду
Удружења Ипостас, то можете да учините
уплатом на рачун:
ДИНАРСКИ РАЧУН:
Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација
ДЕВИЗНИ РАЧУН:
Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG
ИПОСТАС - Хришћанско удружење 