“И пред вече уста Давид са постеље своје, и ходајући по крову царског двора угледа са крова жену где се мије, а жена беше врло лепа на очи. И Давид посла да пропитају за жену и рекоше: Није ли то Витсавеја кћи Елијамова, жена Урије Хетејина. И Давид посла посланике да је доведу; и кад дође к њему, он леже с њом, а она се беше очистила од нечистоте своје; после се врати својој кући. И затрудне жена, те посла и јави Давиду говорећи: Трудна сам.” (2 Самуилова 11, 2-5)
Библија доноси необичне извештаје о одређеним особама које сматрамо херојима вере. Она их не идеализујe већ отворено говори о њиховим добрим и лошим странама.
Цар Давид је био велики ратник Господњи. Он је помазан за цара – помазаник, а сви старозаветни помазаници су на известан начин слика долазећег истинског помазаника – Христа, односно Месије. Месија се очекивао управо из његове лозе – он ће бити Давидов син. Сетимо се како је победио Голијата. Његови псалми заузимају централни и важан део Библије. Они су наша инспирација. Псалми се сматрају молитвом Цркве.
Давидов грех
Али сада га видимо у једном тешком греху. И тај грех није остао на једном, него је изазвао низ других тешких и још тежих грехова.
Грех је увек ланчана реакција: један грех рађа низ других. На пример, слажемо се. Али лаж захтева и доследност. Тако да ћемо морати да наставимо да лажемо да бисмо остали доследни раније изреченој лажи.
Али циљ нашег разматрања није да осуђујемо Давида или било кога другог. Наш циљ је да нађемо за себе примену из Давидовог случаја. Ако је тако тежак грех могао да се деси великом Давиду, може се догодити и свима нама. Пророк Јеремија каже: „Срце је преварно више свега и опако: ко ће га познати?“ (Јеремија 17:9).
У појединим теолошким правцима, учење о људском стању назива се тотална изопаченост. То је последица пада у грех. Зло је део нас. Знамо да је и најмањи изазов довољан да оно исплива на површину. У том контексту ће француски свештеник из 17. века Клаудије де ла Коломбиере (Claudije de la Colombiere) рећи: „Осећам у себи могућност сваког греха“
Када кажемо да је човек склон сваком греху, то не значи да он трчи за злом или да свесно жели да га чини. Често је то заправо процес који нам се дешава. Давидов је ходао и гледао. Жеља се родила из погледа, прељуба из жеље. И на крају се цео овај процес завршио убиством.
Зато и Христос у Беседи на гори указује на корен зла: „Чули сте да је речено… а ја вам кажем…“
Давиду није недостајало жена. Имао их је на стотине. Али једном приликом, док је ходао по крову (кровови су били равни и заправо су били као балкони, терасе), видео је прелепу жену како се купа. Давид се распитује о њој, сазнаје ко је, тражи да га доведу и искориштава је (сексуално општи са њом). Сазнао је да је она жена Урија, једног од његових ратника, али га то не спречава да изврши свој зли план.
- Давид је искористио свој положај, односно своју друштвену моћ.
- Не цени свог поданика, свог ратника који је био спреман да да живот за свог краља.
- Крши заповест Божију „не пожели“.
Након што је Витсавеја провела ноћ са Давидом, затруднела је. Ствар се још више закомпликовала. Давиду није лако да се суочи са последицама своје авантуре. Али брине само о једном: како да сачува свој образ.
И опет Цар Давид користи своју моћ. Он позива Уријаха да се врати са бојног поља да буде са својом женом. Очигледно је циљ да се његово дете „зафркава“. И умирује своју савест говорећи да заправо има добре намере. Он ће заштитити дете које се роди и сачувати брак Урије и Витсавеје. Али Уријаху је важнија оданост краљу него одлазак његовој жени. Шта год је Давид покушао, није успело (2. Самуилова 11, 6-13).
После неуспеле „шале“ његовог детета Урије, Давид, велики Давид, помазаник, смишља паклени план. Он шаље писмо Јоаву, преко Урије, тражећи да Урија буде смештен на таквом месту на бојном пољу да би могао да умре. Давид заправо наређује убиство, које је више од убиства. Ово је равно ратном злочину.
Наређење је извршено, Урија је убијен. Гласник је јавио Давиду ову вест. Давид је чуо шта је хтео.
Да видимо његову даљу реакцију. Он потискује кривицу. Он каже гласнику: „ Не буди зловољан (Један други превод каже: Не узимај то толико к срцу)“ (2. Самуилова 11, 25). Другим речима: „Није то толико важно, нећемо се око тога оптерећивати. Идемо даље”.
Након периода жалости, Давид је узео Витсавеју за жену. Шта се даље дешава?
Наставиће се…
Аутор: др Јасмин Милић
Ако желите својом донацијом да помогнете раду
Удружења Ипостас, то можете да учините
уплатом на рачун:
ДИНАРСКИ РАЧУН:
Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација
ДЕВИЗНИ РАЧУН:
Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG

