Страх. Нешто што смо сви искусили. Непријатан осећај, тешка унутрашња ситуација, која нам стеже душу, мучи је и загорчава нам живот. Страх увек произилази из осећаја опасности, рачунамо да можемо бити неуспешни у настојању које сматрамо важним за добар ток нашег живота, а страх доминира нама. Видимо да наши ближњи, пријатељи, они које смо сматрали ослонцем у животу, не стоје са правом љубављу и искреним интересовањем у нашој близини, остављају нас саме у тешкоћама, а опет нас обузима страх. Шта ћемо сами? Сматрамо да ситуација у нашој земљи или уопште широм света изазива многе бриге, а страхови у вези са будучношћу муче наше душе.

Али и природно зло такође може много да нас уплаши. Видимо како ватра гори, пламен се диже високо, шума гори. Уништење! А када се ватра приближи кућама, када су имања људи у опасности, када су им животи много више угрожени, онда наш страх постаје већи. Настаје земљотрес, земља се тресе, онда нам и срце задрхти. А ако смо у својој кући и чујемо звецкање, онда страх постаје терор, постаје паника!

Страх и пред болешћу. У ствари, када је болест озбиљна, ако има болне третмане, ако се покаже да је неизлечива или чујемо да је и фатална… Страх и тада, много већи страх, страх од смрти. Осећа се да се одједном све распада, све се губи. Човек остаје сам, беспомоћан, неспособан да реагује, не зна где да се окрене. Страх тада постаје стрепња и агонија, меланхолија и очај, паника, безнађе, гушење душе!

Очигледно је да човек не може сам у животу. Некад ће се савити. Сломиће се. Он ће бити поражен. Последњи непријатељ, страшни и разарајућ, смрт! Ми људи смо слаби. У тешким временима треба нам неко много јачи од нас, неко ко може оно што ми мали не можемо да издржимо и победимо у животу. Када је Јаир, главни службеник синагоге, отрчао Господу Исусу Христу да се моли за своју тешко болесну ћерку, имао је неку наду. Учитељ, који је показивао толику љубав према болеснима и ради њих чинио чуда, можда би могао нешто да учини и за њега. Али када су гласници из његове куће дошли и рекли му да не узнемирава Господара јер му је кћерка умрла, несрећном оцу је претила опасност да се сруши. Његове последње наде су биле изгубљене.

Тада је изненада и неочекивано зачуо утешни и чврсти глас Христов, који је пружио храброст и наду његовој души: „Не бој се, само веруј“ (Мк. 5, 36).

Зрачак светлости изненада је бљеснуо у тами која је обавила његов ум и срце. Отишли ​​су кући и догодило се чудо. Дванаестогодишња мртва кћерка је оживела! Отац и цела његова породица осећали су се неизрециво срећним. Њихове уплашене душе биле су испуњене радошћу због победе Христове, због тријумфа живота.

Колико би се пута ум срећног оца враћао у тај трагични тренутак када је све око њега нестајало, када је тонуо у тугу и очај, а разум га је чувао од савршеног слома! “Не бој се, само веруј”

Да, брате мој! “Не бој се, само веруј.” Када се осећате сами у животу, напуштени од оних за које сте се надали да ће вас подржати у вашим потешкоћама, „не бојте се, само верујте“. Он је веровао да постоји Неко ко нас никада не напушта, да чак и када Га безобзирно напустимо и бежимо од Њега, Он нас прогони својим милосрђем, не зато што смо му потребни, већ из љубави, јер зна да смо у апсолутној потреби за Његовим присуством у нашим животима.

Када сте суочени са аветом неуспеха, „не бојте се, само верујте“. Верујте да Бог може да поништи све непријатне прогнозе, радикално и одмах промени ситуације, да учини чудо које тражимо у нашем животу. Човече, када те погоди тешка и неизлечива болест, немој се погубити, не бој се. „Само веруј.,,  Да Он, „лекар душа и тела“, „исцељује све болести“, може све исцелити и дати снагу болесном и слабом човеку да се са свим са храброшћу и надом суочи и са Њим и смрт победи. Зато чак и када осетиш да се смрт приближава – она ће једног дана неминовно доћи – и тада „не бој се, само веруј“. Чврсто веруј у моћног победника смрти, који је и сам прошао кроз њену мрачну долину, али Га смрт није дотакла, јер је Он кнез живота, вечни и истинити, сваком верном следбенику.

Постоји Онај који побеђује смрт, који побеђује узрок смрти, смрдљиви грех, који слама ђавола и све његове мрачне силе, који влада светом, који држи наш мали живот у својим свемоћним рукама и никада нас неће оставити да будемо изгубљени, јер је Он бесконачни и свемогући Бог, Бог бескрајне и неописиве љубави.

Зато, шта год да ти се деси, на коју год потешкоћу да наиђеш, са којим искушењем да се бориш, „не бој се“, брате. “Не бој се, само веруј.”

Часопис „О Сотир“, бр. 1996

Превела са грчког Анђела Стевановић, теолог

Извор: xfd.gr