Данас су наше мисли усредсређене на Вазнесење Господње. Не тако давно размишљали смо о Христовој смрти и његовом славном васкрсењу. Када је Христос умро, његови ученици су били затечени. Надали су се да ће завршити на престолу, као цар, а не на крсту као разбојник. Али после три дана Христос васкрсе и даде нову наду својим ученицима. Четрдесет дана Христос је остао са својим ученицима да их припреми за будућу службу. Било је то благословено време за Христове ученике. Најсигурније су се осећали у његовом присуству. Нису желели да их Христос напусти.

А ми, да ли смо најсрећнији када смо у заједници са Христом? Или се осећамо боље када се Христос не меша у наше животе? Ако желимо да нам живот буде успешан у свакој области, пословној, брачној, академској итд., онда морамо бити у сталној заједници са њим.

Сада смо поново суочени са догађајем који је можда забринуо његове ученике. Христос одлази на небо, оставља своје ученике физички. Он им је већ наговестио да ће отићи, али да ће им послати Светога Духа. Христос је обећао да ће бити са својим народом до свршетка света. Такође им је обећао да ће поново доћи, о чему су сведочили и анђели, у време Христовог одласка на небо. Христос никада не напушта свој народ. Ми смо ти који га остављамо, али он не жели да напусти нас. Он жели наше заједништво, жели да буде са нама до краја света, а и даље од тога – жели да буде са нама у вечности.

Они који су мислили да су убили Христа распећем, радовали су се без разлога, јер је Христос победоносно васкрсао. Без разлога се радују они који мисле да Христос данас није међу нама, да је мртав, јер више физички не хода овом земљом. Колико год неко покушавао да уклони Христа са историјске позорнице, не успева, јер Христос увек живи у свом народу, без обзира што га на различите начине и данас прогоне.

Својим вазнесењем на небо Христос не напушта свој народ. Христос је живео на овој земљи ради човека, његова служба је била потпуно усмерена ка човеку. Христос је умро за човека. Он је поново васкрсао за наше оправдање. Он иде на небо не да би се одморио од нас, већ да би наставио да ради за нас. Његова љубав је усмерена ка човеку кроз сву вечност. Када нам је тешко, када мислимо да је Христос далеко од човека, знајмо да је и данас са нама.

Вазнесење је такође порука Христовог повратка на ову земљу. Како је отишао, тако ће се и вратити. Ово су говорила „два човека“ у белим хаљинама, верујемо да су били анђели. Немамо разлога да сумњамо да ће Христос поново доћи. Никада није изговорио лаж. Све његове речи су истините. А његово обећање је да ће поново доћи по свој народ. Ово је нада хришћана. Не знамо када, нити треба да се трудимо да одредимо датум његовог доласка. Ако желимо да будемо спремни за његов долазак, једноставно морамо свакодневно да живимо хришћанским животом.

Вазнесење је порука да ћемо и ми једног дана отићи Христу. Исус је рекао да ће отићи на небо, припремити нам дом и поново се вратити да нас узме себи, да будемо тамо где је он (Јн 14, 1-3). Хришћани су они који следе Христа. Пратимо га и у смрти, али после смрти долази васкрсење и вазнесење. Ово је нада хришћана. Једног дана бићемо са њим у вечности. Али вечност почиње сада, овде на земљи. Путовање хришћанина може се завршити на небу само ако га започнемо на земљи. Наше хришћанство мора бити не само декларативно, већ и практично. Док не напустимо ову земљу, позвани смо да будемо Христови сведоци. Ми смо његово тело, Христове руке и ноге. Да ли свакодневно вршимо његову вољу? Да ли смо његови сведоци у овом свету коме је потребна нада од Бога?

Нека нам Бог помогне да испунимо задатак који нам је Бог поверио. Сам Господ нам у томе помаже јер је он Глава свога народа и живи међу нама. Амин!

Аутор: др Јасмин Милић

Ако желите својом донацијом да помогнете раду
Удружења Ипостас, то можете да учините
уплатом на рачун:

ДИНАРСКИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
Број рачуна: 205000000053018251
Сврха: Донација

ДЕВИЗНИ РАЧУН:

Удружење ИПОСТАС
IBAN RS35205007080007045523
SWIFT KOBBRSBG