Покушајмо да прочитамо један одељак са почетка Еванђеља по Јовану (Јн. 1:9-14):

“Он, Реч, беше светлост истинита,
он обасјава сваког човека.
Он је на свет дошао.
У своје је дошао,
а његови га не примише.
Неки су га, ипак, примили.
Њима је дао право
да постану чеда Божија,
њима, који верују у њега самога.
Њих није родила мати,
њих није родио отац,
њих није родио човек,
њих је родио Бог.
Он, Реч, је постао прави човек
и проборавио је међу нама.
Видели смо његову славу.
Та слава му је припадала
од Оца као јединорођеноме Сину
пуном милости и истине.”

Бог је одлучио да постане човек. Ту своју одлуку је спровео у дело. У томе га нико није могао спречити.

Бог је узео на себе људско тело. Христово тело није било затвор у који је ушао Божији Дух. Човечија породица је у нашем Спаситељу добила свој прави изглед и праву вредност. Он је био и остао без греха. (За људе је то искуство још увек недоступно). Господ остварује замисао о безгрешности.

Како то Господ остварује? Данас он не ствара неки нови рај нити враћа човека у онај рај у ком су били Адам и Ева. Уместо таквих подухвата Бог је послао свог Сина, а нашег Господа и Спаситеља, Исуса Христа.

Силазећи међу људе свевишњи Христос је себе лишио небеског престола тј. части и достојанства. То му је припадало као Богу, али је он сам себе лишио једнакости с Богом. Уместо неспорне власти, Спаситељ се прихватио служења људима и људског обличја одн. једнакости с људима. Поистовећивање с човеком довело га је до смрти. Без противљења је пристао да буде мучен и убијен. Рођен је као дете, живео као радник и учитељ и разапет је као роб, а ипак је Божији Син (види Фил. 2:5-8).

Својим рођењем Христос је постао утеловљени Бог. Људски род је удостојен да у њему живи Богочовек.

Утеловљени Бог је истовремено и потпун Бог и потпун човек. Било како да је себе лишио части и достојанства, Христос није престао да буде Бог са свим божанским особеностима, а ништа божанско није недостајало Господу Исусу. Сва Божија својства су и Христова својства.

Христу такође није недостајало ништа човечанско. Имао је све особине што их имају и остали људи. Добровољно се потчинио околностима у којима се одвија људски живот. Иако је био најнезависнија личност, он је био до крајности послушан и потчињен. Испуњавао је: “сваку правду”, тј. све што Бог тражи. У Сину Божијем није ишчезло ништа од оног што краси људе, нити је за њега престало важити ишта чему су људи изложени.

Да ли су ове две природе у сукобу? Кад је реч о Господу Исусу, оне нису супротстављене једна другој нити има несагласности међу њима. Наш Спаситељ Христос је савршен Бог и савршен човек. Ако би у ма чему био несавршен, он не би био Бог – што чини беспредметним наше разговоре о Христу.

Да ли су обе Христове природе сливене у једну или једна с другом? Не. Што је Божије, то је Божије – што је човечије, то је човечије. Христос није долазио ни у забуну ни у двоумљење: није божанска природа прекорачила човечанску, нити је човечанска природа прекорачила божанску.

Да ли су Христове две природе променљиве? Не. Бог који се мења није Бог. Лажни богови, идоли што их људи граде, мењају се и морају се мењати. Они подлежу распадљивости јер су начињени од исте твари од које и природа. Природа је огреховљена, идоли су огреховљени – грешни су и греше они који им се клањају.

Слично је и са човечанском природом нашег Господа: она се не мења. Код људи, појединачних личности, постоје промене, али свако остаје јединствен као личност. Са Христом је другачије. Он је савршен. Савршенство није савршенство ако постоји могућност да престане или да се изопачи. Уколико је савршенству потребно још неко усавршавање, оно није савршенство. Ако би Спаситељева човечанска природа у било чему била подложна променама, то онда није Христос, јер није савршен.

Да ли су две Христове природе измешане међу собом? Не. Господу није потребно мешање. Мешавина претпоставља претходно ситно дробљење или растварање и једне и друге природе, па затим њихово мешање. То се може учинити од творевине, али не може од Творца. Мешавина пак није мешавина ако сваки састојак није уситњен у приближно истој мери. (Отворено говорећи: овакво размишљање је скроз наскроз телесно и недостојно је духовних људи).

Могу ли се две Христове природе оделити једна од друге? Не могу. Нема силе која би то могла учинити, а нема ни разлога за тако нешто. Тешко би се и у мислима могло претпоставити раздвајање Христових природа. Људи могу говорити и размишљати о двема природама нашег Спаситеља, али их не могу одређивати, сређивати и њима управљати. Јединство двеју природа у Христу је такво да Спаситељ о себи стално говори у првом лицу: “ја” (у одговарајућим падежима) и “мој” (такође у одговарајућим падежима). Други кад говоре о Господу Исусу, такође употребљавају једнину. Христово понашање показује да је он суштински јединствена личност и такав остаје у век векова.

То је Спаситељ какав нам је потребан. За њим чезну векови и наш век такође. Бог се појавио, постао прави човек од крви и меса. Он је то и остао, али у прослављеном телу. Њему ваља отворити сва своја хтења, сва осећања и све мисли.

Никад нисам био у Витлејему. Видео сам само оно што новине и разгледнице пружају моме оку. На месту где је рођен Господ Исус стоји латински натпис који у преводу гласи: “Овде је Реч постала тело”.

Ни твоје срце не могу да видим. Не постоје ни разгледнице на којима би се неко могао упознати са твојим хтењима, осећањима и мислима, Ипак нешто знам: најлепше што би требало да пише на твом срцу је: “Овде је рођен и овде царује Господ Исус Христос”.

Аутор: Александар Бирвиш

Извор: Бирвиш, Александар. САГЛЕДАВАЊА – Еванђеоске поруке у наше време. Београд: Алфа и Омега, 199?.