Ако је Бог праведно биће пуно љубави, зашто има толико зла на свету, патњи и жалости? Како је настала толика мржња? Како су Божија створења постала толико пуна мржње, зла и пожуде?

Да бисмо то схватили и да би нам постало јасно зашто се један народ диже против другога, зашто су све новине пуне извештаја о окрутним делима бруталности и мржње, морамо се вратити на сам почетак, на Адама док је још био у Еденском врту, што је описано у Књизи Постанка.

Свето Писмо нам јасно казује шта се све догодило у самом почетку и зашто је човек отада неизбежно кренуо путем самоуништења.

Бог је створио овај свет као савршену целину. Створио је прекрасан, складан свет којег је човек упропастио. Пошто је тај свет био толико савршен да чезнемо за њиме и данас, желимо га поново стећи. У тај савршени свет Бог је поставио савршеног човека. Адам је био савршено биће, јер што је Бог створио заиста је савршено, и том савршеном човеку Бог је дао најдрагоценији дар – слободу избора. Бог је човеку дао дар слободног одабирања.

Адам је био уско повезан са Богом, живео је стално у његовој присутности. Било му је одређено да живи на земљи и да њоме влада као цар који ће владати по Божијој вољи.

Такав је био Адамов положај док се налазио у Еденском врту, у рају: био је савршен човек, први и једини, земаљско биће коме је Бог дао непроцењив дар слободе. Адам је имао потпуну слободу избора – прихватити или одбацити понуђено.

Послушати Божије заповести или им се супротставити. Слободу да се њоме усрећи или упропасти. Сама слобода не задовољава човека већ оно што он слободно одабере да учини. Управо то одлучује, хоће ли тај човек наћи мир у самом себи и мир с Богом.

СЛОБОДА ИЗБОРА

Онога тренутка кад је човеку пружена слобода избора, он се суочава са два пута. Слобода нема никаква смисла ако постоји само један могући пут. Јер слобода укључује право одабирања, избора, тако да свако може себи одредити свој лични животни ток.

Сигурно познајете људе који су поштени не зато што су изабрали да буду поштени, него зато што нису имали прилике да буду непоштени. Познајете, вероватно, и такве који су охоли због своје доброте, која је, уствари, резултат њихове околине у којој живе и начина живота, који их спречава да буду зли и опаки. Не можемо се поносити да смо одолели напастима ако оне никад нису пред нас постављене.

ГРЕХ ПО АДАМУ УЛАЗИ У СВЕ ЉУДЕ

Адам није био у таквом положају. Бог му је дао слободу да одабере и пружио му све могућности да је употреби. Како Бог није могао створити биће које не би било савршено, опскрбио је Адама савршеном околином у којој је требао доказати хоће ли служити Богу или неће.

Бог је завршио своје дело. По свом обличју је створио савршеног Човека. Тог човека је обдарио разумом и душом и дао му и потпуну слободу да се послужи својим умом и располаже својом душом како мисли да је добро. Затим је као мудар Родитељ, што је и био, чекао да види шта ће његово дете одабрати (1. Мојсијева 3).

И човек је одабрао. Због свог избора је трпео последице и поставио пример који је требало следити цело човечанство.

“Стога, дакле, као што је за један преступ дошла осуда на све људе…” (Римљанима 5:18).

Адам је праотац људског рода. Бог није крив за овакав трагичан удес у којем се свет већ толико дуго налази.

“Али то није праведно! Зашто бисмо ми данас трпели што је први Човек сагрешио тако давно, готово изван времена? Зашто се човечанство није опоравило током толиких година? Зашто бисмо ради тога морали сви ми стално испаштати.” У свом очају окрећемо се од Бога и окривљујемо га због нашег бедног стања. Сумњамо у његову мудрост и расуђивање. Налазимо грешке у његовој милости и љубави.

Заборављамо да је Адам главар људског рода, као што је у нашој држави Председник главар наше државе. Кад делује Председник, кроз њега, уствари, делује сав народ наше државе. Кад Председник донесе неку одлуку, она је одлука целога народа. Другим речима, због Адамовог првог греха, земља на којој су некад расле само предивне хранљиве биљке, сада даје добре и лоше. Човек, који је некад само шетао Вртом и руком присезао за неким сочним плодом, тада није требао одеће ни икаквог заклона, сада се мора мучити цели свој живот да опскрби себе и своју породицу. Жена, некад најбезбрижније створење, сада је оптерећена жалошћу и патњама; и мушкарац и жена налазе се под казном духовне и телесне смрти. Смрт је трострука:

1. тренутачна духовна смрт;
2. почетак телесне смрти (тренутком рођења почиње процес умирања);
3. коначна, вечна смрт (1. Мојсијева 3:16-19).

И МИ МОЖЕМО ОДАБРАТИ

Грех је ушао у људски род кроз Адама и од тада се човек безуспешно настоји ослободити тог проклетства. Сви смо по наслеђу грешници. Без обзира што све покушавали, не можемо избећи нашем наслеђу.

Прибегли смо свим могућим средствима да поново стекнемо оно што је Адам изгубио. Покушали смо образовањем, филозофијом, религијама и државним уређењем збацити са себе јарам изопачености и греха. Наше су побуде биле добре и неки наши покушаји хвале вредни, али нису постигли свој циљ. Још увек чинимо ону исту грешку коју је учинио и Адам. Покушавамо бити цареви по неком свом праву, по својој сили и снази, уместо да послушамо Бога и његове заповести.

Пре него прогласимо Бога неправедним или неразумним, зато што допушта да грех захвати цели свет, пажљивије сагледајмо целу ситуацију. Бог је у својој неизмерној саосећајности за патње људског рода послао свога Сина да нам покаже излаз из наших патњи. Послао га је да он сам искуси исте патње и напасти које су биле постављене пред Адама и да их победи. Сотона је кушао Исуса на исти начин као и Адама. Понудио му је моћ и славу ако одбаци Бога, исто што је кроз Еву понудио Адаму.

Постоји, међутим, велика разлика јер се Исус одупро кушњи. Кад му је ђаво показао сва царства овог света и обећао сву славу ако следи њега, Сотону, уместо Бога, Исус Христ је одговорио: “Одлази, сатано; јер је написано: ‘Клањај се Господу, Богу своме, и њему јединоме служи'”. (Матеј 4:10)

У слабости наше изопачене природе показали смо се као прави Адамови синови и верно га следимо. Можемо Адама проклињати, али га ипак опонашамо.

Чезнемо за даном у којем ће нестати насиља, разочарења, болести и смрти. Али тај дан не може доћи док се нешто не учини са нашим прекршајем – гресима. У следећим поглављима видећемо шта је Бог учинио да реши тај основни људски проблем – грех и да нам сване нови дан. Бог нас чека, својом љубави која превазилази могућност људског схваћања, да дођемо к Њему да нам да опроштење наших греха и мир. Избор је на нама – да изаберемо властити пут који води у смрт или Божији пут који води у вечни живот.

У међувремену сви људски снови остају неостварени и падају у заборав. Уверени смо да свет напредује, постаје бољи и хуманији, јер човек прави нове производе. Производе се савршеније машине, боље житарице, побеђују се неке болести, али грех и даље ствара рушевине, живот у заједници људи чини немогућим, уништавајући сваку личну срећу.

Неки људи нас желе уверити да су садашње трагедије само пролазне невоље на путу ка бољим временима. Они не желе признати праве проблеме с којима је човечанство суочено. Нисмо на путу савршенства, нити су наше невоље само зато што још нисмо стигли до њега. Оне су ту што је наш свет “духовно загађен”.

Бог је створио добар свет. Искварио га је грех. Бог је човека створио као безгрешно биће, али кад је грех ушао у човека, учинио га је опаким. Свако очитовање зла само је последица основног греха.

Грех је исти у свим људима, народима кроз сва времена. Он је исти у Африци као и у Америци, исти у Индији као и у Европи. Све жалости, све горчине, сва окрутност, трагедија, сав јад и срамота људске историје могу се сабрати у једну малу реч – грех.

Људи не воле кад им се каже да су грешници као што су били њихови очеви и дедови, мајке и баке. Свето Писмо ипак изјављује: “Јер нема разлике; сви су згрешили и тако су лишени славе Божије” (Римљанима 3:22-23). Сећам се догађаја везана уз једног члана цркве који је дошао проповеднику да с њиме разговара о греху.

“Слушајте, ми чланови цркве желели бисмо да не говорите толико отворено о греху. Сматрамо да ће наша деца, ако чују како много расправљате о греху, лакше постати грешници. Зашто уместо речи ‘грех’ не бисте рекли ‘погрешка’ или реците да омладина често слабо разуме неке појмове? Али молим вас, немојте тако отворено говорити о греху.”

Проповедник тада пође до полице и с највишег места скине малу флашицу и покаже је своме посетиоцу. Налепница на флашици јасно је истицала црвеном бојом исписан наслов: “Отров! Не дирај!”

“Шта хоћете да учиним?” – упита га проповедник. “Зар мислите да би било мудро одстранити ову налепницу и ставити другу на којој ће писати ‘Сок од малина’? Зар не увиђате да ако на налепници пише да је у флашици неко благо средство, а уствари се у њој налази опасан отров, онда садржај те флашице представља велику опасност?”

За грех нам не треба нека нова реч. Морамо само пронаћи шта та реч, коју већ познајемо, заиста значи. Јер, премда данас у свету превладава грех, многи уопште не схватају његово право значење. То је лажно и кратковидно поимање греха, које спречава многе људе да се обрате Богу и спасе. Због недостатка правог схватања греха, многи хришћани данас не живе чистим хришћанским животом.

Можемо га називати ситницом, али га Бог назива трагедијом људскога рода. Можемо га доживети као неку незгоду, али Бог изјављује да је грех одвратно и срамотно дело. Човек се настоји изговарати због греха, међутим, Бог га жели укорити и уверити да је грешан, и настоји га спасити. Грех није играчка за забаву, то је страхота коју ваља избегавати. Схватите, дакле, како грех изгледа у Божијим очима.

ПЕТ ПОЈМОВА ЗА ГРЕХ

1. Грех је кршење Божијег закона

Бог је поставио границу између добра и зла и кад год прекорачимо ту границу, криви смо што упадамо у забрањено подручје зла, кршимо закон. Кад год не живимо по одредбама Божијих Десет заповести, кад се год противимо прописима Проповеди на гори, прекршили смо Божији закон и грешимо.

Апостол Јаков је то објаснио овим речима: “Него свако подлеже искушењу на тај начин сто га његова сопствена пожуда вуче и мами; тада пожуда зачне и рађа грех, а учињени грех рађа смрт.” (Јаковљева 1:14-15)

2. Грех је неправда

Неправда се односи на наше унутрашње побуде и скривене жеље, које толико често желимо сакрити од људи и Бога. То су зла која извиру из наше изопачене природе.

Исус описује ту унутрашњу поквареност овим речима: “Јер изнутра из људског срца излазе зле мисли, блуд, крађе, убијства, прељубе, лакомства, злоће, преваре, распојасаност, зависти хула, охолост, безумље. Сва ова зла излазе изнутра и чине човека нечистим.” (Марко 7:21-23)

3. Грех је промашени циљ

Циљ и крајња сврха читавог живота је достићи Христов узор. Он нам је дошао показати шта је човеку могуће постићи овде на земљи и ако га не следимо, промашујемо циљ и не досежемо божанска мерила за наш живот.

4. Грех је преступ

Грех није само негативно деловање или недостатак љубави према Богу. Он је човекова одлука да своје интересе стави испред Божије воље. Ако своја осећања усредсређујемо само на себе а не посегнемо целим срцем за Богом, грешимо. Егоизам и себичност је грех исто као лоповлук и убиство. Можда је баш таква себичност најподмуклији облик греха, јер се баш тада најлакше превиди налепница на флашици отрова. Греше и они који се ослањају само на себе, цене само властите интересе и боре се само да заштите своја права.

Исус је рекао: “Јер шта користи човеку да задобије сав свет, а живот свој изгуби?” (Марко 8:36) Кад бисмо то превели на савремени језик, рекли бисмо: “Шта користи човеку ако сагради големо индустријско царство, а изједа га чир на желуцу и не радује се Божијем дару – животу?

5. Грех је невера

Невера је грех јер вређа Божију истинољубивост. “Ко верује у Сина Божијег има сведочанство у себи. Ко не верује Богу начинио га је лажом, јер није веровао у сведочанство којим је Бог сведочио за свога Сина.” (1. Јованова 5:10)

Невера затвара небеска врата, а отвара врата пакла. Невера одбацује Божију реч и одбија Христа као Спаситеља.

ПОСЛЕДИЦА ГРЕХА

Грех на себе навлачи смртну казну и нико није у стању спасити се од казне за грех или очистити своје срце од покварености. Једино Христос има средство за откупљење од греха. Само Христос може спасити грешника од кобне судбине која га чека. “Смрт је, наиме плата за грех.” (Римљанима 6:23) “Онај који згреши, тај ће умрети.” (Језекиљ 18:4) “Та нико себе не може откупити ни за се дати Богу откупнину.” (Псалам 49:8) “Ни њихово сребро ни њихово злато неће их спасити.” (Софоније 1:18).

Наше спасење од греха је Исус Христос. На крају свог савршеног живота на земљи он је распет на крсту између криминалца и убице а да никад греха није починио. Исус је од Бога помазани Спаситељ. Он је био савршен Божији Син, који је човеком постао да узме на себе казну греха који тлачи човечанство.

Твоји и моји греси су приковали Исуса на крст. У том страховитом тренутку, људски род је искусио најмрачније учинке греха, дотичући најгнусније крајности. Свето Писмо говори да је у тренуцима Христове смрти тама обавила земљу.

Хвала Богу, то није крај. Смрт Исуса Христа за све који му верују отвара пут у нови живот. Његова је смрт темељ наше наде. Христос је на своме телу понео наше грехе који нас одводе од Бога. Исус Христос је васкрсао из мртвих, Очевом славом, јер смрт није могла да задржи Створитеља живота.

Ако прихватиш васкрслог Христа у свој живот, раскинуће ти се окови греха, који те држе у смртоносном загрљају. Ти можеш постати слободан и сигуран да ти Христос сада из љубави даје очишћење греха и живот вечни и сигурност да ће те по смрти узети к себи у своје царство.

Били Грејем, МИР С БОГОМ.