“Тада приступи к њему (Исусу) Петар и рече:

Господе, колико пута ако ми сагреши брат мој, да му опростим? До седам пута?

Рече њему Исус:

Не велим ти “до седам пута”, него до седам пута седамдесет. Зато је Царство Небеско као човек цар који намисли да се прорачуни са својим слугама. И кад се поче рачунити, доведоше му једнога дужника од десет хиљада талената. И будући да немаше чим платити, заповеди господар “његов да га продају, и жену његову и децу, и све што има, и да му се плаши. Но слуга тај паде и клањаше му се говорећи: “Господару, причекај ме и све ћу ти платити”. А господару се сажали за тим слугом, пусти га и дуг опрости му. А кад изиђе слуга тај, нађе једнога од својих другара који му је дужан сто гроша, и ухвашивши га дављаше говорећи: “Дај ми што си дужан!”. Паде другар његов пред ноге његове и мољаше га говорећи: “Причекај ме и све ћу ти илатити”. А он не хте, него га одведе и баци у тамницу док не плати дуга. Видевши пак другари његови тај догађај жао им би врло, и отишавши казаше господару својем сав догађај. Тада га дозва господар његов и рече му: “Зли слуго, сав дуг онај опростих теби, јер си ме молио. Није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара, као и ја на те што се смиловах?”. И разгневи се господар његов, и предаде га мучитељима док не плаши сав дуг свој. Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својих.” (Мт. 18:21-35)

Праштање, способност смиловања, је благослов који се лако може пренети на друге. Ако опростимо људима мале ствари зато што је Бог нама опростио највише што се може опростити, онда ћемо као нови људи показати како испуњавамо једну дужност. Показаћемо још нешто: способни смо да живимо као људи којима је грех опроштен.

То је вештина малих корака.

Изгледа ми да патимо од нечег великог. Међутим, постоје мали кораци који се увек могу учинити. Велике ствари маме недостижношћу, те занемарујемо оно што се може достићи. Почните од неког обичног праштања, од неког малог корака. После и неће бити тешко прећи на нешто веће.

Причали су ми да има код Толстоја прича како су две жене дошле једном старцу исповеднику. Једна каже да је учинила велики грех, а друга каже да не зна да је нешто много грешила. Он их је упутио до потока: нека на обали прва жена узме два велика камена, а друга нека донесе врећу ситних каменова. Кад су му донеле, он рекне женама да врате камење на своја места. Она два велика камена је било лако вратити. У земљи су постојала видљива удубљења. Међутим, шта чинити са ситним камењем? Како наћи њихова удубљења?

Много је људи који данас не “пазе на ситнице”. До великих пропуста долази због занемаривања малих ствари. У Псалмима (112:5) пише: “Благо оном који је милостив и даје у зајам. Он ће дати чврстину речима својим на суду”. Благо оном који је у стању да чини мале ствари. Није то због значаја малих ствари, него зато што се преко њих можемо извежбати за нешто веће, па и за нешто знатно велико.

Наше способности за праштање треба да расту. Тако долази великодушност. Тако напредујемо. По правилу Сотона нуди оно што немамо. Слични су разметљиви људи: причају да имају што иначе немају, показују се не онаквима какви јесу, него онаквима какви нису. (На пр. људи који купују књиге на метар).

То је лажно представљање. Право представљање је друкчије. Пише у Другој посланици Коринћанима (9:8): “А Бог је кадар учинити да је међу вама изобилна свака благодат, да у свему свагда свако довољство имајући изобилујете за свако добро дело”. Није потребно да изобилујемо у неком имању или у нечему што је врло племенито и лепо, него да то буде изобиловање у добрим делима. Овамо спада и великодушно праштање.

Великодушност може утицати и на друге људе. Онда је благослов и за њих.

У нашој штампи (“Илустрована Политика”) могли смо недавно прочитати о човеку који је целом селу зајмио новац. Људи су узимали и нису враћали. Сретну га на путу и стиде се. Избегавају да разговарају, повлаче се у куће кад пролази улицом, склањају се са својих прозора кад им је он поред куће или у близини. Кад чека за аутобус, људи се изгубе, одлажу путовања. У кафани нико не седа за његов сто.

Човеку досади па на општинској огласној табли напише да свима прашта дугове. Сви се променили. Повратило се пријатељство. Обновила се сусретљивост у људи. Нико се не стиди да га поздрави и приупита за здравље. Човек се више није осећао као да има кугу.

То је учинила великодушност. Праштање враћа у непоремећен живот.

Великодушност у поступцима и у срцу кадра је да донесе људима истинити благослов и да их васпитава за врхунско хришћанство.

Спаситељ говори у Беседи на гори: “Чули сте да је казано: Љуби ближњега свога и мрзи непријатеља свога. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје и молите се за гонитеље своје” (Мат. 5:43-44). Зашто? Зато што ваља “да будете синови Оца свога који је на небесима, јер он чини да његово сунце гране злима и добрима и даје кишу праведнима и неправеднима” (Мат. 5:45). Ми смо у неку руку селективни: добрима добро, лошима лоше; бољима боље, горима горе. Бојимо се да ћемо бити оштећени. Треба да се ослањамо на Божија обећања. Он ће нас оспособити да праштамо и да се не бојимо штета.

Божија обећања су права благодат, као киша у право време. Можемо без бојазни да се ослонимо на њих, јер то и јесте темељ наше вере: потпуно ослањање на Господа. На крају свог излагања науке о ускрсењу из мртвих, апостол Павле поручује: “Зато, браћо моја љубазна, будите чврсти, не дајте се помакнути, и напредујте једнако у делу Господњем знајући да труд ваш није узалуд пред Господом” (1. Кор. 15:58).

Вера је остварљива и остварује се ослањањем на Божија обећања. “Будите чврсти”. Зашто? Зато што Бог мисли на нас. Он ће нас одржати. Никад се не треба бојати да ће нас Господ заборавити и да Свевишњи неће испунити своју реч. Што он обећа чврсто је и непроменљиво.

Узмимо за пример једно од Спаситељевих обећања: “Заиста, заиста вам кажем: који верује мене, дела која ја творим и он ће творити, и већа ће од ових творити; јер ја идем к Оцу својему” (Јвн. 14:12). Ево једног дела које је веће него што је Исус чинио: Господ никад није проповедао толиким масама људи, жена и деце. Данас је могућ сателитски пренос једне проповеди по целом свету. Христос постаје доступан крајевима који о њему нити су знали нити су били вољни да знају.

Нико нам не смета да се уздамо у Бога који оспособљава за велика дела. Корак по корак, можда једва видљиво, хришћани су све ближи делима славе зато што се и сами приближавају слави Божијој.

Не значи ово да ће све ићи глатко. Неко неће моћи да прашта, као што неко други неће умети да се каје. Ту су такође потребна нова поучења и нова искуства. Доситеј Обрадовић у предговору свог животописа (“Живот и прикљученија”) каже: “Проливају очи моје слаткосердечне сузе прилознанства и благодарности кад год размишљавам велику милост небесног промисла. У коликим невољам ми је помогла, од коликих бједствованија и напасти је избавила, и колико крат моје совјете и намјереније, која би ми за моје неразумије и нерасудије штетна и пагубна била, на добро обратила и како чедољубива мати за руку водећи, к добром концу довела!”

Неће сви људи бити добри нити ће сви одговорити свом задатку пред Богом. Биће и оних који нису дорасли јадима и напастима. Ипак то не сме тебе да обесхрабри. Ништа не сме да те склони с пута на ком ћеш другима бити благослов. Ако се научиш праштању, Господ ће ти помоћи да не одустанеш пред сметњама.

Сетимо се да је апостол Павле у заједници с другима често говорио о нечем што је Христос тако често напомињао: трпљење због Господа Исуса. Желиш ли да будеш неком на благослов, мораш рачунати на Сотону, проклетника који се супротставља сваком благослову. Он мрзи Христа и настоји да шири мржњу и проклетство. Њему смета Радосна вест, он је кочи и гуши, а међу људе пушта застрашујуће вести. Данас имамо све више страха, не само од оног што се догађа, него и од вести о оном што ће се догодити или се очекује. Све више је страха од неизвесности.

Сви психијатри ће вам рећи да је стање у ком живимо, страх и неизвесност што нас окружују, узрок многих душевних оболења. Људи мање страдају од оног што им се догађа, а више од света који је постао непријатан. Сотона је, наиме, у првој мери настојао да свет учини што привлачнијим како би што више људи прилепио уза се. Ту су главну улогу играли задовољство и забава. Међутим, задовољства и забаве су се тако умножили да обичан човек не може да стигне да се својски разоноди. Он се све више везује за телевизију, а ова опет држи људе у кући на окупу, тако да Сотона више не може да разара породицу онако крвнички како је то раније чинио.

Нечастиви данас граби жртве на други начин. Он на њих наваљује страх од неизвесности. Сви се питају: Шта ће сутра бити? Човек занемарује вечност. Он је занемоћао и стара се да претури дан за даном, седмицу за седмицом, месец за месецом, квартал за кварталом, годину за годином. Уколико послови добро иду, човек опет живи у страху од пореског разреза до поновног разреза. То га такође сврстава међу застрашене.

Хришћани су ослобођени и од једног и од другог поступка сотонског поробљавања. То није зато што су деца Божија нашла неки средњи пут него зато што су нашли Христов пут. То је сасвим други пут. Вера путује у славу. Њом су испуњени верни приврженици Христови. Ни другима слава није ускраћена ако хоће да верују.

Мала праштања, мали кораци, мала спремност – све то гради велику веру и уводи у највеће благо: славу Божију. То је наш пут за вечни живот, за јављање пред лицем Бога живога.

Београд, 26. 02. 1992.

Извор: Бирвиш, Александар. САГЛЕДАВАЊА – Еванђеоске поруке у наше време. Београд: Алфа и Омега, 199?.