Многи трезвоумни оци су свесни снаге и  реалности несвесног. Вековима пре психолога, нагласили су значај несвесног то јест постојање оног мрачног и невидљивог душевног света који као да постоји испод површине свесне душе, често њоме управљајући на пресудан начин. Умни рат се не води само на пољу свеснога. Ученик Јована Златоустог, Нил, одлично описује, као савремени психолози, процес феномена потискивања и зна са снагу несвесног који се у њему пројављује. Такође и ава Мојсеј као искусни зналац комплексног деловања потиснутих душевних садржаја, одбацујући кроз бежање тј.потискивање, борбу са страшћу, препоручује свесно суочавање путем трпљења, молитве и рада.

На тај начин, како учи и савремена психологија, јамчи се постепено усвајање непријатних душевних садржаја и избегава његово одбацивање у несвесно, чиме се изазива њихово деловање у виду комплекса. Апропо страсти, са њима се ефикасније води борба када се човек хладнокрвно суочи са њима ,,лицем у лице,, неголи када избегава да призна њихову снагу и размере, просто их потискујући самоодрицањем од задовољства. Захтева се дакле свесно суочавање ради њиховог искорењивања у трпљењу, молитви и делатном подвигу. Евагрије монах препоручује самоанализу. самоиспитивање и разлагање помисли.

Људска помисао је проста мисао тј.најпростија представа без емотивних и вољних елемената. Обично је то слика чулних ствари у уму. Осим те просте помисли постоји и сложена која се састоји и из осећајних и вољних елемената. Тако се помисли деле на просте или бестрасне а са друге стране на сложене или страсне. Сложена помисао је демонска помисао, она је повезана са демонским дејством тј.предлажу је демони. Човек сам од себе може да има само просте помисли. Међутим иако зло у човека улази споља, колико од човека зависи, зло се његовом вољом утврђује.

Ангеоска помисао је углавном бестрасно сагледавање ствари тј.истинско познање. Док демонске помисли улазе у ум путем чула, ангеоске ,,просветљују саме и непосредно,, Ангеоске мисли су увек светле. Према мишљењу отаца, било која помисао, осим ангеоске, може бити повод за замишљање или чињење греха. Одакле долази помисао која покреће на грех? Већина отаца главни узрок помиње ђавола, али наглашавају да у човеку већ постоји наклоност према греху и пре него што ђаво одговарајуће делује.

Стадијуми почињења греха су следећи: Прво иде прилог, друго је спајање, када се мешају наше и демонске помисли, треће је снисхођење (саглашавање) а четврто је чулно делање или грех. После спајања следи борба у којој ум побеђује или губи. Тако се испуњење греха догађа тек пошто ум буде побеђен демонском помишљу.

Приредила Анђела Стевановић, теолог