Мало је тема о којима постоји толико неразумевања и супротности као на тему “Шабата”[1]. Но, нема ни најмањег разлога за то, јер је та тема у Речи изложена на најједноставнији могући начин. Директну наредбу о “светковању Шабата” (као седмог дана у седмици) налазимо у Другој књизи Мојсијевој. У Првој Мојсијевој 2:1-3, читамо да човеку није дана никаква заповест, него је једноставно забележено да је “Бог починуо седмог дана”

“Тако се доврши небо и земља и сва војска њихова. И сврши Бог до седмог дана дела своја, која учини; и почину у седми дан од свих дела својих, која учини; и благослови Бог седми дан, и посвети га, јер у тај дан почину од свих дела својих, која учини.”
Овде човеку није дана никаква заповест. Једноставно нам је речено да је Бог уживао у свом одмору, јер је све било урађено, барем што се тиче самог створења. Није више било ничег што би требало урадити или завршити и зато је Он, који је шест дана радио, престао радити и уживао је у одмору. Све је било завршено и све је било врло добро. Све је било онако како је Он сам учинио и Он је у томе починуо. “Јутарње звезде заједно су певале и сви синови Божији радосно су клицали.” Дело стварања је било завршено и Бог је држао Шабат – свој “дан починка”.

Требамо уочити да је то прави карактер Шабата – “починак”. Колико нам је познато из надахнутог Писма, то је једини Шабат што га је Бог славио. Након тога читамо да је Бог заповедио човеку светковање Шабата, а човек је у томе потпуно заказао. Али никад више не налазимо речи: “Бог почину”. Напротив, налазимо речи: “Мој Отац непрестано ради и ја радим” (Јн. 5,17). У правом смислу речи, Шабат се могло славити само онда када заиста није више било ничег што би требало бити учињено. Могло га се славити само усред неокаљаног створења, на којем није било ни једне мрље греха. Бог не може почивати тамо где постоји грех. Требамо се само мало осврнути око себе и увидећемо потпуну немогућност Божјег уживања у одмору у садашњем стању створења – своје творевине.

Трње и коров, заједно са хиљадама бескорисних плодова створења које уздише, показују нам да Бог мора радити а не почивати. Може ли Бог почивати усред трња и корова? Може ли Он почивати усред стењања и суза, уздаха и туге, болести и смрти, изопачености и кривице уништеног света? Може ли Бог сести и славити Шабат усред таквих околности? Како год одговорили на та питања, Божја реч нас учи да Бог до сада није имао ниједан други Шабат, осим онога споменутог у Првој Мојсијевој.

Шабат је био “седми дан” и ниједан други. То нам указује на потпуност дела стварања. Али то дело се покварило и прекинут је починак седмога дана. Стога је од пада у грех до Христовог оваплоћења Бог деловао, од оваплоћења до крста деловао је Бог Син, а од Дана Педесетнице па све до данас делује Бог Свети Дух.

Христос, такође, није имао Шабат док је био на Земљи. Кад је довршио своје дело, довршио га је благословено и славно – али где је провео Шабат (дан одмора)? – У гробу! Да, Господ Христос, Бог очитовано у телу, “господар суботе”, Створитељ и владар неба и земље, провео је седми дан у мрачном и тихом гробу. Зар нам то не говори довољно? Зар не можемо извући никакву поуку из тога? Би ли Син Божији могао да лежи у гробу седмога дана, ако је тога дана требало почивати у пуној свести да није преостало више ништа што треба да урадите? – Немогуће!

Не требамо више никакав доказ о немогућности слављења Шабата, осим овог који нам предочује Исусов гроб. Можемо да стоји поред тог гроба и чудити се шта седмога дана у њему лежи таква Особа. Али разлог је јасан. Човек је пало, покварено створење, оптерећено кривицом. Његов дуги век кривице завршио је разапињање Господара славе. И не само разапињање, него и наваљивање огромног камена на гроб, како би га спречио, ако је то могуће, да изиђе из њега. А шта је радио човек док је Божији Син био у гробу? – Светковао је Шабат! Какве ли супротности! Христос се налази у гробу, како би обновио прекинути Шабат, а човек покушава светковати Шабат – као да никада није ни био прекинут! Био је то човеков Шабат, а не Божији Шабат. Био је то Шабат без Христа – испразан и безвредан обичај (традиција).

Неко ће можда рећи да се променио само дан, али да и даље важе иста начела за тај дан. Не верујем да нам Писмо даје икакву потврду за такву замисао. Где је Божанска потврда за такву тврдњу?

Свакако, ако би постојала потврда у Писму, та би се тврдња лако могла поткрепити. Но, чињеница је да за то нема потврде. Напротив, разликовање седмог дана у потпуности се наставља у Новом завету. Узмимо као доказ само следећи одломак: “А после суботе, у свануће првога дана недеље…” (Мт. 28,1). Овде, очигледно, нема ни спомена о промени седмога дана у први дан, нити о преносу Шабата на први дан недеље (недељу). Први дан у недељи није промењен у Шабат, већ је то потпуно нови дан. То је први дан новог периода, а не последњи дан прошлог периода. Седми дан је повезан са Земљом и земаљским починком. Први дан недеље, напротив, уводи нас у небо и небески починак.

Дакле, постоје два битно различита начела. Но, ако то промотримо са практичне стране, разлика ће нам бити још јаснија. Ако светкује (славим) седми дан, онда сам земаљски човек – јер је то дан земаљског одмора, то јест одмор створења. Али ако сам помоћу Божије речи и Божијег Духа поучен да разумем значење првога дана у недељи, одмах ћу схватити његову непосредну повезаност са новим и небеским поретком којему је вечни темељ смрт и васкрсење Исуса Христа. Седми дан припада Израиљу и Земљи, а први дан недеље припада Цркви и Небу.

Надаље, Бог је Израиљу заповедио да светкује Шабат (седми дан недеље), док Црква има повластицу да ужива у првом дану седмице. Седми дан је служио за проверу моралног стања Израиља, први дан је значајан доказ вечног прихватања Цркве. Седми дан је очитовао што је Израиљ могао учинити за Бога, први дан савршено објављује шта је Бог учинио за нас.

Тешко је довољно нагласити важност Господњег дана, како је први дан у недељи назван у Откривењу 1:10. Као дан у који је Христос устао из мртвих, он не предочује довршеност створења, него потпуну и славну победу избављења. Такође, први дан у недељи не требамо сматрати неком врстом обавезе или јарма за хришћане. Хришћанин ужива у слављењу првог дана. Зато видимо да је први дан у недељи првенствено био дан у који су се први хришћани окупљали ломити хлеб. И у том периоду историје Цркве тачно се разликовало Шабат од првога дана у недељи. Јевреји су се на Шабат окупљали у синагогама на “читање Закона и Пророка”. Хришћани су се првог дана у недељи окупљали ломити хлеб. У Писму нема ниједног стиха у којем би први дан недеље био назван Шабатом, док има обиље доказа о потпуној различитости ова два дана.

Зашто се онда упорно држати нечег што није утемељено на Божијој речи? Љубите, поштујте и славите Господњи дан, колико год то можете. Настојте, попут апостола Јована, бити “у духу” на тај дан. Одмарајте се колико год можете од свих споредних послова. Али у свему томе, називајте тај дан исправним именом, дајте му место које му припада, схватите његова права начела и обележја, а изнад свега, не обавезујте хришћанина крутим правилом да држи седми дан (суботу), кад је његова узвишена и света повластица да држи први дан (нови дан). Не спуштајте га с Неба, где може починути, на проклету и крвљу натопљену Земљу, на којој не може починути. Не захтевајте од њега да држи дан који је његов Учитељ провео у гробу, уместо дана у који је устао из гроба. (Пажљиво прочитај: Мт. 28,1-6; Мк. 16,1-2; Лк. 24,1; Јн. 20,1; Јн. 20,19; Јн. 20,26; Дела 20,7; 1. Кор. 16,2; Отк. 1,10; Дела 13,14; Дела 17,2; Кол. 2,16)

Но, немојмо изгубити из вида важну чињеницу да ће се Шабат опет славити у Израиљу и од читавог створења: “Јер остаје починак Божјем народу” (Јев. 4,9). Кад Син Абрахамов, Син Давидов и Син Човечији, успостави своју владавину над читавом Земљом, биће то славни Шабат – починак којег грех никад више неће покварити. Но, сада је Христос привремено одбачен, и сви који га познају и љубе позвани су да стану уз Њега у Његовој одбачености. Позвани су да “изиђу к Њему изван логора, носећи Његову срамоту” (Јев. 13,13). Када би цела Земља могла светковати Шабат, не би било никакве “срамоте”.

Дакле, управо настојање апостолске цркве да први дан недеље учини “дан починка”, открива нам једно важно начело. То је покушај повратка на земаљско становиште и на земаљске моралне вредности. Многи то не увиђају. Многи истински хришћани, по свом нахођењу (Рим. 14:5-6), могу савесно држати Шабат (као седми дан – суботу). Обавезни смо поштовати њихову савест, иако имамо потпуно право питати их могу ли на основу Писма поткрепити уверења своје савести. Не желимо рањавати њихову слабу савест (Рим. 14:1), али настојимо је поучити – утврдити.

Међутим, сада се не бавимо савешћу или уверењима савести, него само начелом које је темељ “питања Шабата”. Овде бих једино хришћанским читаоцима поставио питање, на основу свега реченог: Стоји ли више у складу са читавим научавањем и духом Новог завета – слављење седмога дана, то јест суботе, или слављење првог дана у недељи, то јест “Господњег дана”?

Желео бих да још додам да је много спотицања и погрешног схватања у вези ове теме произишло из безобзирног и необузданог понашања неких хришћана који су, ревнујући за своју хришћанску слободу у погледу “дана одмора”, заправо изгубили сваки смисао за добру савест, као и за место које у Новом завету припада Господњом дану. Неки се хришћани првога дана у недељи баве својим хобијима само зато да покажу своју слободу, те на тај начин узрокују многа непотребна спотицања. Такво поступање никада не може бити потакнуто Христовим Духом. Ако сам већ толико слободан у сопственом размишљању, онда требам поштовати савест моје слабије браће. Не верујем да они који се тако понашају стварно разумеју истинске и драгоцене повластице Господњег дана.

Требали бисмо бити врло захвални ако смо слободни од споредних послова и земаљских обавеза, а не сматрати да ћемо обављањем истих показати своју хришћанску слободу. Провидност нашег Бога омогућила је да у већини земаља хришћани без икаквих губитака могу уживати одмор Господњег дана, будући да је тога дана свима забрањен рад – да могу имати “не радни дан”. Сваки би разуман човек то требао сматрати Божјим милосрђем. Ако пак не би било тако одређено законом, знамо да би похлепно људско срце настојало оробити хришћане велике предности похађања скупова заједнице на “дан Господњи”. Ко може предвидети колико би за нас биле погубне последице непрекидног учествовања у световним пословима и трговини? То си итекако добро могу замислити они хришћани који од понедељка ујутро до суботе увече дишу у атмосфери трговине, производње и ужурбаности.

Засигурно није добар знак кад људи настоје увести мере за јавно непоштовање Господњег дана. То је очити показатељ напредовања једног друштва к злу.

[1] Шабат (jeв. shabbath) буквално значи “дан одмора” или “починак”. Дакле, превод јебрејске речи “шабат” значи “починак” а не “субота” и када у неким нашим преводима Светог писма наилазимо на реч “субота”, заправо се ради о “дану починка”.

Извор: Сионска труба