„Последње ствари“ се нешто другачије приказују у књизи Откривења, последњој књизи Новог завета. Св. Јован пише другачије јер је другачије примио истину. Он не пише само књигу засновану на одређеним изворима. Он пише оно што је видео у визијама или добио кроз посебно надахнуће. „Бих у Духу на дан Господњи и чух иза себе глас јак кад га видех падох пред ноге Његове, погледах, и гле, на небу врата отворена! и гле престо стајаше на небу“ (Откр. 1:10-17; 4:1-3). Свака визија стоји за себе и има своју поруку. Кроз све ове слике Христос говори о тајнама воље Божије за Цркву и свет (Откр. 1,1; 2,2-7; 5,1-5).

Прогнан ради речи Божије на острво Патмос, св. Јован је под утицајем Светог Духа имао визије у симболичким сценама које указују, тумаче и разјашњавају ствари које се дешавају или ће се догодити у животу Цркве (Откр. 1,1-11). У познатим сликама из Старог Завета, и из садашње животне ситуације у Цркви, Св. Јован је видео и приказао нам борбе Цркве Христове против многоструких зала и битке између Царства Божијег и Царства света. Иза слика звери и жене проститутке, на пример, крију се прогони политичких и верских противника Цркве, посебно Римског царства. Иза ових противника увек је скривена древна змија, змај, ђаво, сам сатана, који обмањује народе и окреће их против Цркве.

Основна идеја Књиге Откривења је веровање да је Христос Јагње, жртвовано за нас. Онај који отвара печате књиге је владајући цар кога поштују и обожавају Црква на небу и на земљи (Откр. 4, 5, 6, 12, 19). Господ Христос, жртвовано Јагње, води борбу заједно са Својом војском, Светима Цркве. Њихово оружје је вера у реч Божију до мере самопожртвовања. Крв Јагњетова, жртва Христова на Крсту и Његово Васкрсење их јачају; победа над непријатељем је извесна (Откр. 6:2; 12:11; 19:17-18). Христологија у Књизи Откровења, која истиче Христа као жртвовано Јагње, најмоћније је сведочанство силе Крста у спасењу света, како га је Црква доживела. Крст, Васкрсење, Парусија, све то јасно указује на апсолутни суверенитет Христа (уп. 1. Кор. 11,26).

У 1. поглављу св. Јован говори о пореклу свог откривења. Извор откровења је сам Бог, али Христос је тај који преко анђела открива Св. Јовану ствари које се ускоро морају догодити. Христос, друго лице Свете Тројице, увек је посредник између Бога и света. Отац кроз Сина у Духу Светом све ствара и спасава. У 2-3 поглављима св. Јован има визије о савременом духовном стању Цркве у Азији. Христос подстиче вође цркава да буду постојани у својој вери и обећава награде за победнике. Ова обећања се помињу кроз целу књигу, а посебно у поглављима 21-22. У поглављима 4-5 св. Јован је духом на небу и види небеске визије. Сличне визије имамо и у Старом завету (уп. Ис. 6:1ф.; Језек.1:1ф.; 2. Кор. 12:2-4)…

…Он види престо Божији у свој својој слави. Око престола су двадесет четири презвитера и четири жива бића који представљају Цркву Старог и Новог Завета и свет, и славе Бога Творца. Између њих и престола стоји Христос као Јагње жртвовано, заклано, за наше спасење. Слика означава тајну нашег спасења у Христу. Са десне стране Бога налази се књига која је запечаћена са седам печата. Нико не може отворити, разумети, па чак ни погледати књигу. Само Христос Победник може да га отвори; само тајна Христова може расветлити тајну света. Књига мора да симболизује вечну Божју вољу за судбину света, и шта ће са њом да се деси, како каже Св. Јован то види у Духу у поглављима 6-20. Христос који отвара печате књиге је центар и владар историје и света. Он живи и наставља дело спасења до краја.

Визија у поглављима 4-5 је заиста величанствена. Бог творац и владар васељене је тамо у сјају престола. Христос, кроз кога је све створено и кроз кога се остварује план спасења, ту је као Јагње заклано за спасење света. Цела Црква и цео свет, на небу и на земљи, прославља Бога и Јагње које је жртвовано за грехе света. Бог и Христос су нераздвојни и Црква их заједно прославља (Откр. 4,9; 5,8-14). Св. Јован је видео ову визију на „дан Господњи“ (Откр. 1,10), а 4. и 5. поглавља су сматране прототипом за Божанствену Литургију где једна Црква Божија живи благословом спасења. У нашем богослужењу, земља и небо, време и вечност постају једна вечна садашњост у присуству Божијем.

Величанствено виђење које је св. Јован видео у поглављима 4-5 биће главна утеха за њега и Цркву која се бори и за сигурност за коначну победу. Бог и Христос управљају историјом, и истина и љубав ће превладати, док ће зло коначно нестати из света (Откр. 20,10), и доћи ће нови живот у свет створен и спасен од Бога у Христу (Откр. 21-22.

„И даде им се суд. Визија не говори коме суде и како суде. Она само представља Христа као слику Цркве. Суд припада само Богу. Хришћанин никоме не суди (Мт. 7:1; Рим. 14:4-5). Пре ће суд бити по делима нашим. Хришћани могу судити о свету само по својим добрим делима (Мт. 5,14-16). Блаженство светих је пресуда и поучавање света, посебно непријатеља Цркве.

„Оживели су и царовали са Христом хиљаду година“, све док је Сатана остао везан. Где су живели и где су владали није нам речено. Оно што можемо разумети јесте да је св. Јован  видео свете, јунаке вере, да живе и да се наслађују блаженством Царства Божијег; и за св. Јована сви верни били су мученици-сведоци, као и он сам. Видећемо блаженство у његовом савршенству у поглављима 21-22.

„Остали мртви нису оживели док се не заврши хиљаду година“ (Откр. 20:5). У овој трећој сцени, други мртви, односно душе неверних, за разлику од душа светих, нису живеле у овом временском периоду. Нису били достојни да се причесте блаженством, животом у присуству Христа. Неверници, чак и када су живи, заиста су духовно мртви (Откр. 3:1; 19:21; Лк. 16:23-26).

Св. Јован ову појаву назива „првим васкрсењем“, својеврсним васкрсењем пре општег васкрсења свих (Откр. 20:5-12). Текст, међутим, не указује на васкрсење; само говори да су душе светих биле присутне и да су учествовале у блаженом царству Божијем.

„Блажени и свети“ су они који имају учешће у првом васкрсењу. Они се не боје друге смрти, казне у језеру огњеном која је коначно одвајање од Бога и која ће се догодити на крају миленијума (Откр. 20,14-15). Они су већ донели пресуду (уп. Јн. 3,18; 5,24-29; 11,26). Они који живе са Христом у садашњем животу не плаше се одвајања од Христа у Парусији (уп. Рим. 8,38-39; Фил. 1,23). „Они ће бити свештеници Божији и Христови, и владаће с њим хиљаду година“ (Откр. 20,6; уп. 1,6; 22,5). То је сигурност вере, да ће сада страдални хришћани сигурно делити са Христом благослове Царства Божијег за „хиљаду година“, то јест, у векове векова.

Превела са енглеског Анђела Стевановић, теолог

Извор: https://www.goarch.org/-/the-last-things-in-the-revelation-of-st-john