У Старом завету жене се помињу у два позната наратива који се баве стварањем човека. У овим причама (упркос различитим оријентацијама које свака има) изражене су највеће истине. Свети писци, просветљени Духом Божијим, немају намеру да нам кроз ове јединствене текстове дају било какво онтолошко тумачење жене, нити да разоткрију било какву теологију у вези са њеним стварањем и њеном личношћу. У сваком случају, и они су опседнути општим мушким духом свог времена – није ни могло бити другачије. Али ипак наглашавају, (преко слика, симбола и других културних елемената свог времена) да су и мушкарац и жена творевине добронамерног Бога. Обоје имају исту људску природу (првобитну људску ћелију) као слике Бога. Они су као „мушко и женско“, бића међусобног допуњавања и узајамне помоћи. Свако у другом види себе и истовремено оно што га одликује. Обоје носе исти задатак и деле одговорност за свет око себе. Бог воли ова два јединствена бића, брине о њима, благосиља их.

 Али док ове истине у позадини откривају првобитни план Премудрости Божије, долази до пада Првостворених, који, поред свега осталог, ствара раздор између мушкарца и жене. Жена се обраћа мушкарцу са посесивном жељом, а он се над њом понаша као владар и доминатор. Ово прелазно стање прожима и све књиге Старог Завета. У рабинским традицијама и различитим тумачењима Закона, жена се сматра инфериорном у односу на мушкарца у интелигенцији и зрелости – нешто као доживотна „малолетница“. У љубавном животу делује као извор жеље. У области етике као претња. У религиозном и побожном животу сматра се недостојним и нечистим бићем.

Према истом закону, жена је имовина мужа (заједно са децом, робовима и другом имовином), пошто након удаје прелази из очеве у власт мушкарца. Лако се може наћи на улици, одвојена од мужа, док се од њега не може развести осим у одређеним случајевима. Када се жена покаже неверна мушкарцу током веридбе, кажњава се каменовањем. А када се неверство изврши за време брака, дављењем. За мушкарца пак, постоји некажњивост за сличне прекршаје. Полигамија се сматра оправданом, као и право мушкарца да се разведе од своје жене ако му она није родила дете у првих десет година брака. Исти закони намећу јој четрдесет дана „чистоће“ ако роди дечака, и осамдесет дана ако роди девојчицу. Забрањују јој да врши свештеничку функцију, као и да учествује у богослужењу у периодима женских циклуса. Најзад, не дозвољавају јој да, када оде у Храм, стане на страну где су мушкарци.

Али упркос томе, у истим Старозаветним књигама блистају у свом пристуству жене, као што су Сара, Ребека, Лија, Рахела, током мршавих времена свете историје, пророчице Миријам (Мојсијева сестра) Деборах, Јаила, Ана (мајка Самуилова), ослободитељке Јудита Естер… У овим књигама не недостају ни похвале женске плодности (главни елемент похвале за жене), женске врлине, верности и привржености мушкарцу, чистоти у брачним односима, нежности мушкарца према жени. Осећања која кулминирају у женској персонификацији Мудрости и пар екселанс у “Песми над песмама”, овој дивној химни андрогене љубави. Али стварност није престајала да буде горка за жену. И са ове тачке гледишта можемо да ценимо цео Исусов однос, истински револуционаран, према женама.

У ствари, према Јеванђељу, Исус не искључује жену из своје љубави – управо супротно. За Њега није битан пол, већ људска личност. Тако Он жене назива својим сестрама, јер и оне припадају заједници Цркве. Он се смилује Наиној мајци удовици и васкрсава њеног сина. Он исцељује жену испред синагоге, јер је кћи Авраамова и једнака му, за Бога. Највеће истине поверава жени, Самарјанки (Јн. 4,14), упркос супротним схватањима тог времена, где је чак и разговор са женом био проблем. Омогућава женама (као што је Марија Магдалена, Марија, мајка Јакова, Саломе, Сузане итд.) не само да Му служе (Лука 8, 1) већ да изађу из њихове куће и следе Га у Његовом проповедничком деловању, нешто незамисливо за рабина овог доба. И изнад свега, своју посебну љубав показује према маргинализованим женама, социјално одбаченим и исцрпљеним, јер жели да им врати достојанство и открије да су достојне Његовог поштовања.

После оваквог Исусовог става, жене присуствују Распећу и Погребу, постају весници Васкрсења, учествују у догађају Педесетнице, када се Црквена заједница окупља „једнодушно“ и прима огањ Духа Светог; постају пророчице (четири Филипове кћери), учитељице (Прискила, Фиба), ђаконице, жене милосрђа и љубави (Тавита), мученице, монахиње и мајке.

Али апостол Павле такође објављује нешто изузетно важно за своје време. Да је у новом свету Царства Божијег свака дискриминација – национална, верска, социјална – укинута, као и она која се односи на жене. Али и сам Апостол види да ни свет и црквена заједница у то време не могу да поднесу тако радикалну истину, суштински есхатолошку. Зато се позива на тадашњу породичну „хијерархију” која је желела да мушкарац буде „глава жене”. А онда то претапа у дивну слику човека Христа – Цркве, мушкарца – жене. Тако се кроз ову слику пројектује виши ниво мушко-женских односа, који превазилази све релевантне идеологије овог доба и удара у корен било ког облика ауторитарности, мушког или женског.

Межутим, упркос храбром ставу апостола Павла, нема много промена у погледу једнакости мушкараца и жена. Мит о мушкој доминацији, у друштвеном супер-егу, остаје и унутар хришћанских заједница. Претерано „очишћење“ јудаизма, по питању биолошких циклуса жена, прелази и у Цркву. „Гностичке” концепције света, тела, задовољства (као творевина нижих божанских сила) као и неке девијације аскетизма, гаје дух сумње и презира, непријатељство и страх према женама. Тако неки црквени писци не виде жену као извор живота, како је види божански План стварања, већ као извор прљавштине и нечистоће (Откр. 14, 4). Као уклето биће, које постоји, било да би се избегла проституција, било као средство за одгајање деце, и да однос са њом (еротски-брачни) чини човека, на неки начин, нечистим.

Крај Првог Дела

Превела са грчког Анђела Стевановић, теолог

Извор: https://www.pemptousia.gr/2011/10/i-ekklisiastiki-antilipsi-gia-tin-gina/