Човек је директно повезан са окружењем око себе, јер се у њему живи и развија. Међутим, савремени човек, због наглог развоја културе и технологије, као да се све више удаљава од стварности. Просечан човек живи у великим градовима скоро одсеченим од природе и свега што је са њом повезано. То ствара посебну ситуацију и човека поставља као удаљеног посматрача који утиче на сваки параметар ситуације.

Дакле, примећујемо да човек, приближавајући се теми природе и животињске разноврсности, постаје све удаљенији, све апсолутнији у својим ставовима о животињама и природи. Чак и у ставовима који изгледа позитивно подржавају заштиту животне средине и животиња. Видимо, у првим поглављима Постања, да када Бог ствара човека, он помиње да су му све животиње и дрвеће на располагању (Пост. 1:26 и 2:16). Човек који је живео у небеском стању и у заједници са Богом био је део стварања. Он није само поштовао творевину и њена створења, већ је показивао неподељену љубав према њима. Али пад човека и његова себичност су довели до искривљеног стања између њега и остале творевине. Јер, као што су се човек и Бог раздвојили, тако се променио и однос између човека и творевине. Дакле, земља мора бити изманипулисана да би донела плод, животиње морају бити припитомљене да би биле послушне, а страх од дивљих звери је сада стална претња.

Пад је донео потпуни раскид на свим нивоима постојања. У таквој ситуацији човек је, од првог тренутка када је развио цивилизацију, исказивао своју забринутост и интересовање за остала жива бића. Нека је ловио за храну, друге да би му помагала у производњи хране, док су друга коегзистирали с њим и помогли му да преживи тешке услове са којима се суочио. У исто време животиње су научиле да се прилагођавају променама које је створио човек и током векова су се чак навикле на промене које он изазива у околини око себе. Стога, када је човек одлучујући фактор сваког односа на планети, не можемо тврдити да природа, а камоли животињско царство, имају простора за избор.

Оно што до сада можемо утврдити јесте да је човек одлучујући фактор у његовим односима са имовином, посебно у нашем модерном добу. Он је тај који даје и одузима права осталим живим бићима, мења их, прилагођава новим условима и уопштено одлучује шта ће бити исход еколошких последица, вољно или невољно. Такође, човек је тај који предузима радње да заштити околину око себе или је на разне начине оптерећује. Наравно, такав приступ је погрешан и открива апсурдност човековог палог стања. Јер, он верује да он једини утиче на универзум.

Сам универзум је, међутим, жив и стално се мења не чекајући синергију човека и заправо га често увлачи у своје промене. Клима на Земљи се мења како због људског терета, тако и због тога што је сама атмосфера под утицајем страних фактора изван људи. Наравно, то ни на који начин не оправдава поступке самог човека. Универзум дакле живи и саосећа са човеком, због ситуације у коју је запао. Филозофске струје после просветитељства, јер је у њима доминирао хладни антропоцентризам, довеле су до фиксације човека за технологију. То га је навело да верује да својом технологијом може да савије градитеља и да буде једини мењач свих параметара који постоје.

Видимо да су у Новом завету термини које су аутори користили за животињеразличити,каоштосу:„θηρίον, τετράπους, κτῆνος, ζῷον, θρέμμα και ψυχὴ ζωῆς”. Од ових термина, речи „звер“ и „зωон“ су најчешће. Такође, битна разлика је и то што у Библији животиње не прате класификацију какву имају данас, већ се деле на сисаре, птице, гмизавце и рибе, док се инсекти и водоземци не помињу. Водоземци су класификовани као гмизавци, а инсекти су окарактерисани као: „увек гмизавци петлова“ (Лев. 11:20 и Ут. 14:19)

Упадљиво је да Левитски законик и Поновљени закони представљају прву систематску класификацију животиња у израелској Сирији. У античком свету уопште не постоји примарна основа по којој су животиње класификоване. На пример, Платон у Тимеју дели животиње у три категорије, морске, копнене и ваздушне. Фраза која се налази у Старом завету: „петлови на небу“ (Језек. 38:20) открива покушај да се птице класификују тако што ће се разликовати од осталих животиња.

Јевреји у Левитском и Поновљеном закону разликују животиње у две главне категорије: чисте животиње за храну и нечисте животиње. Знамо целу расправу између чистог и нечистог, као и све модерне ставове о томе.

Прво Питагора (6. век пре нове ере), а затим Емпедокле (5. век пне), су били ти који су почели да се позивају на питање о логици које животиње имају. Алкмајон Кротонац (5. век пре нове ере) био је први који је темељно разрадио то питање и разликовао људска бића од животиња по интелектуалном нивоу. Он помиње да је човек једини од свих створења која има логику. Прилично је важно напоменути да су ставови Питагоре и Емпедокле нешто пре, али и после времена Новог завета, дошли поново у први план, зато имамо довољно информација о настави ових филозофа.

Платон је веровао у реинкарнацију те је стога човек могао бити рођен у свом следећем животу као животиња или обрнуто. Дакле, према Платону животиње и људи имају као заједнички елемент душу. Али зато постоји хијерархија у живим бићима која се односи на ум и разум,  те је зато боље да неко буде човек, јер тако има могућност да се роди као филозоф и кроз њега се његова душа можда неће поново реинкарнирати и вратити у свет идеја. Линија поделе између човека и животиња код Платона је, дакле, била логика, разум.

Христовим спасоносним делом творевина је суштински обновљена. Улогу човека вратио је на своје место и са њим остатак творевине која директно утиче на њега. Божанственом Литургијом човек предокусава Царство Небеско и кроз њега се спасава сва творевинаа, као и животињско царство. Нажалост, у данашње време човек тражи разлоге да би оправдао своје поступке. На крају, није питање да ли животиње имају разум или не или чак врсту логике коју имају или њихов проценат разумевања, већ шта човек ради у односу на ова створења.

На крају крајева, велико питање није морално, односно на ком нивоу човек се човек опходи „морално” према неком другом живом бићу. Јер сам човек је узрок ситуација на које утиче. Али кад бисмо желели да видимо колико људскости има неко у себи, и како се праведно и с љубављу односимо према творевини около, хајде да се окренимо према слабима, сиромашнима, страдалницима. Хајде да питамо те људе страдалнике, људе ради којих је Христос дошао у свет и жртвовао се за њих. Питајмо онда ове људе докле досеже граница наше сопствене људскости, наше сопствене љубави, нашег сопственог саосећања и тако да задржимо овакав однос према људима и животињама. И размислимо о оној народној изреци која каже: „Природа говори истину, човек говори лажи“.

Превела са грчког Анђела Стевановић, теолог.

Извор: https://www.pemptousia.gr/2021/09/i-schesi-tou-anthropou-me-ta-zoa-tin-epochi-tis-kenis-diathikis/