“Призови ме у невољи својој, избавићу те, и ти ме прослави.” (Пс. 50,15)

Невоља је уобичајена судбина човечанства. Читамо да је “човек рођен од жене кратка је века и пун немира.” (Јов 14,1). Недавно сам провео десет дана у кревету због болести и још увек нисам сасвим повратио снагу. Али богати су благослови у болном кажњавању, те молитвеног срца желим признати мудрост и доброту Божју што понекад допушта трпљење.

Трпљење, невоља, болест, разочарање и жалост добра су средства свемудрог Бога за нашу грешну расу. Чим су Адам и Ева сагрешили пре него су били истерани из еденског врата Бог их је уверио да се суочавају са животом жалости и невоље: “А жени рече: Теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш децу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твог, и он ће ти бити господар.” (1. Мој. 3,16). Бог је умножио муку жене. У муци, жена ће рађати своју децу. У муци се треба подредити своме мужу.

Бог је имао свет и мудар наум у трудовима и муци рађања. Кроз трпљење Бог често мења ташту, испразну и себичну жену у несебичну мајку. Кроз трпљење, кроз тескобне недеље и месеце чекања рађа се љубав за дете које се још не види. Видео сам многе мајке како сломљена срца плачу над дететом које је умрло истога дана кад се и родило. Грешној жени која је део грешне расе, преварна и бунтовна срца те зле природи, трпљење тако доноси нешто добро.

Читава суштина мајчинства јесте жртва. Мајка живи за своје дете. У неком смислу, мислим, да би се за сваку мајку могло рећи као што је било је речено и за Исусову: “… теби самој пробошће нож душу…” (Лк. 2,35). Жртва и патња ради детета, а затим растанак од њега, судбина је сваке мајке.

Исто тако, жалост и бол терет су и бреме сваког мушкарца. Бог је Адаму рекао:

“Па онда рече Адаму: Што си послушао жену и окусио с дрвета с ког сам ти забранио рекавши да не једеш с њега, земља да је проклета с тебе, с муком ћеш се од ње хранити до свог века; Трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско; Са знојем лица свог јешћеш хлеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити.” (1. Мој. 3,17-19).
Тежак рад, финансијска брига, одговорност за породицу, брига за становање, храну и одећу; то је наслеђе сваког мушкарца. Бог каже да ће мушкарац у муци јести хлеб из проклете земље.

Трпљење је, дакле, одређено и потребно за грешну људску расу. Кад не би било трпљења, тешкога рада и болести, људска раса би већ давно наглавце уронила у пакао. Уништила сама себе. Чини се да су снажно здравље и дуг живот код оних који су живели пре потопа кад је Адам живео 930, а Матусалем 969 година били један од разлога што су беснели зло и насиље који су навели Бога да у страшном потопу збрише сву расу осим Ноја. Дакле, “човек рођен од жене кратка је века и пун немира.” (Јов 14,1).

БОГ ДОПУШТА ДА И ЊЕГОВИ ИЗАБРАНИ ТРПЕ
Трпљење није само за грешнике нити само ради греха. Проучавање Библије показује да су и изабраници Божји били људи који су највише трпели. Нпр. Јов, праведан и побожан човек молитве, пун поштовања и понизности, учињен је примером трпљења. Изгубио је децу, имање, пријатеље и здравље, не због каквог свог властитог греха, био је праведан.

Јосип, недужан младић, продан у ропство, годинама је заборављен венуо у тамници, јер га је оклеветала Потифарова жена. Чистоћа његова живота и његова оданост Богу сјаје јасним сјајем кроз читаво његово трпљење.

Данило је био заробљеник рата; одрастао је у страној земљи; мрзели су га, завидели му и бојали га се. Бачен је био у јаму лавовску. Навикнут је био на пост и сузе. Но, ни једном га Реч Божја не оптужује за грех.

Даље, када се сетите Јеремије, плачућег пророка утамниченог, удараног, омрзнутог и заробљеног од свог властитог народа разумете да постоји разлог зашто светац Божји трпи.

Павле је највећи пример свеца који је трпео. Био је каменован и остављен, јер се мислило да је мртав. Прогонили су га попут дивље звери; борио се са лавовима у Ефесу; доживео је бродолом на мору; био је у непрестаним опасностима од јеврејске светине. У последњим годинама свога живота, откривено нам је да је као “затвореник Исуса Христа” носио тешке ланце. Међутим, као да спољашња прогонства нису била довољна, Бог је дозволио да на њега дође страшан трн у телу који није хтео уклонити, иако га је Павле трипут молио. Бог је одговорио: “Доста ти је моја милост, јер се моја снага савршено очитује у слабости.” Павле је затим весело рекао: “Стога ћу се најрадије хвалити својим слабостима, да се Христова сила настани у мени. Зато ми се свиђају слабости, злостављања, невоље, гоњења, притешњености Христа ради; јер кад сам слаб, онда сам силан.” (2. Кор. 12,9-10).

Бог има неке свете разлоге зашто свети морају трпети. Оне који га највише љубе Он привлачи дубље у унутрашњост Светиње над Светињама кроз трпљење. Ово нас не би требало изненадити, јер Исус је изнад свега био, како каже Исаија: “Презрен беше и одбачен између људи, болник и вичан болестима, и као један од кога свак заклања лице, презрен да Га низашта не узимасмо.” (Иса. 53,3). Читамо да “Господу би воља да Га бије” (Иса. 53,10). И поново читамо за Исуса: “Јер приликоваше Њему за ког је све и кроз ког је све, који доведе многе синове у славу, да доврши Поглавара спасења њиховог страдањем.” (Јев. 2,10). Ако је Исус наш Спаситељ требао бити учињен савршеним кроз трпљење, онда и хришћанин се не треба бојати трпљења, већ треба бити вољан трпети.

НЕВОЉА ДОПРИНОСИ ПОБОЉШАЊУ КАРАКТЕРА
Невоља често доводи људе до озбиљних, здравих мисли. Недалеко Њицхит-а Фаллс-а у Тексасу 1930. године покупио сам путнике из аутомобила који се слупао у дивљој вожњи. Једна је жена рекла: “Боже, опрости ми! Уопште нисам размишљала. У последња три месеца, уопште нисам имала ни једну озбиљну мисао!” Те се ноћи, у поноћ, предала Христу и поверовала у Њега за своје спасење. Невоља доноси озбиљне мисли.

Ништа не отвара срце пуно саосећања за друге као лична невоља. Као петогодишњи дечак, изгубио сам своју драгу мајку. Знам да ме Бог кроз ту велику жалост оспособио да боље тешим друге. Изнова и изнова уз отворене гробове говорим ожалошћенима како сам изгубио своју мајку и да се надам да ћу је поновно видети. Због своје властите жалости, научио сам плакати са онима који плачу.

Трпљење нас често чини захвалнима за Божје милосрђе. Деца која имају превише играчака не цене их нити маре за њих. Исто тако и многи људи који су савршена здравља, с много новца, нису стварно захвални Богу за Његово милосрђе, али ако је човек доведен у страшно сиромаштво, научи бити захвалан и за бедан заклон и за најобичнију храну. Они који су једном познавали болест и трпљење углавном су врло захвални за добро здравље.

Писмо говори да невоља рађа стрпљивост. У Римљанима 5,3-4 нам је речено: “И не само то, него се хвалимо и невољама, знајући да невоља гради стрпљивост, стрпљивост пак прекаљеност, а прекаљеност наду.” Наш брз језик и раздражљивост су често укроћени руком Божјом у жалости.

НИЈЕ УВЕК ВОЉА БОЖЈА ИСЦЕЛИТИ БОЛЕСНЕ

Знам да Бог одговара на молитву за болесне. Видео сам болесне који су се у одговору на молитву дигли из кревета, понекад одмах, понекад кад су доктори рекли да више нема наде. Верујем да многи живе, нису умрли, само зато јер су призвали Бога. Верујем, кажем, да Бог одговара на молитву и Бог често исцељује болесне у одговору на њу.

Међутим, захвалан сам Богу да увек не исцели болесне. Постоје боље ствари од исцељења. Једна од њих је присутност и сила Божја. Бог није исцелио Јова док Његов наум није био постигнут. Бог није исцелио Павлов трн у телу иако га је Павле вруће молио (2. Кор. 12,7-10). Бог није исцелио Тимотијев слаб желудац и честе слабости. Могао је то учинити, али је очигледно одабрао да то не учини.

Заправо, Писмо јасно говори: “… одређено је људима …једанпут умрети…” (Јев. 9,27). Не би било добро да човек заувек живи у својој слабости и греху. Боље је да мало трпимо и примакнемо се ближе Богу; да мало трпимо и чистимо се од наших греха; да мало трпимо и будемо сличнији Исусу; а на крају и то, боље је да умремо и будемо са Господом, ако Исус још не дође. Бог је добар и исцељује болесне, а то често и чини. Али често је снага Господња учињена савршеном у слабости те попут Павла можемо рећи: “јер када сам слаб онда сам јак.” (2. Кор. 12,10).

БОГ ЈЕ НАРОЧИТО БЛИЗУ, У ВРЕМЕ НЕВОЉЕ
Ви који ово читате имате своје властите невоље. Ако их немате, онда ћете их имати. Невоља је судбина човечанства. И каква год невоља била болест, сиромаштво, срамота, разочарање или растанак будите сигурни да је Бог ближе у време жалости него икада пре. Постоји нешто у вези Бога што је бескрајно нежно: Он је увек додирнут сломљеним срцем. Савладан срамотом након свога греха са Витсавејом (2. Сам. 12), Давид је вапио: “Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и поништено не одбацујеш, Боже.” (Пс. 51,17).

Боље је бити сиромашан него богат, јер је Исус рекао: “Благо вама који сте сиромашни духом; јер је ваше царство Божије.” (Лк. 6,20). Исто је тако добро бити сиромашан у духу, јер Исус је рекао: “Благо сиромашнима духом, јер је њихово царство небеско.” (Мт. 5,3). Читајте о блаженствима и открићете да су они који тугују благословљени, да су они који су гладни и жедни праведности благословљени, да су прогоњени једнако благословљени као и они који су гладни или који плачу! Не видите ли? Бог је ближе онима који су у невољи, него онима који нису.

Бог је ближе жени удовици, него жени која има мужа. Он је ближе незаштићеном сирочићу него детету које штити отац. Јер Бог је рекао да је Он “Отац сиротанима и судија удовицама” (Пс. 68,5). Како је Бог близу свима онима који су у невољи; свима онима који су слаби и беспомоћни, сиромашни и без пријатеља! Јеврејима је у Мојсијевом закону речено да се странац или туђинац не сме тлачити, јер ако призове Бога, Он ће га сигурно осветити.

Знам да су наше невоље често изазване нашим гресима, лошим одлукама. Но, чак је и онда Бог на дохват руке. Он је био ближе изгубљеном сину у свињцу, него што је био старијем брату код куће! Он је био ближе грешном царинику, него што је био моралном фаризеју! Бог је био ближе умирућем разбојнику, него што је био књижевницима и старешинама.

У време невоље Бог је врло, врло близу. То је разлог зашто нам заповеда: “Призови ме у невољи својој, избавићу те, и ти ме прослави.” (Пс. 50,15).

Кад сте у невољи, ако заиста своју невољу узмете к срцу те се у покајању окренете Богу, онда је лако молити. Лако је постићи опроштење греха кад сте у невољи. Лако је осетити Духа Божјега кад сте у невољи. Следећи пут кад било каква жалост или разочарање дође на вас, сетите се да је Бог близу свима који су сломљена срца.

БОГ У НЕВОЉИ УВЕК ИМА ДОБАР НАУМ

Драги пријатељу, можда не разумеш своју невољу, али Бог има добар наум у њој. Он жели да га више љубиш. Он жели да откријеш Његову вољу. Он те жели сачувати од греха. А ако ниси спашен, Он те онда жели привући к себи. Многи грешници никада не би чули еванђеље да смрт није дошла у њихов дом. Једном дивљем и неодговорном момку никада не би пало на ум постати хришћанином да га његови греси нису сустигли и да му неки хришћанин није иза затворских решетака говорио о Христу, пријатељу грешника! Драги мој пријатељу, што год да је твоја невоља, Бог има добар наум (исход) за њу!

Неки дан док сам болестан лежао у кревету, једна од мојих малих девојчица због свог безобразлука је заслужила да буде кажњена. Била је то за све нас жалосна ситуација. Изнова и изнова је била упозоравана, али кад је устрајала у свом лошем понашању, морала је добити по стражњици. Писмо је врло јасно шта је моја дужност као оца: “Ко жали прут, мрзи на сина свог; а ко га љуби, кара га за времена.” (При. 13,24). И поновно: “Модрице од боја и ударци који продиру до срца јесу лек зломе.” (При. 20,30). “Карај сина свог докле има надања и на погибао његову да не прашта душа твоја.” (При. 19,18).

Кажете да је то старомодно, али је то Реч Божја и добро знам да нема наде за моју породицу ако то не чиним према Речи Божјој. Грех се мора казнити. Не бесан, већ жалостан и одлучан учинио сам оно што Бог заповеда. Кад ми је донела шибу и кад су први болни ударци почели падати, моје дете је рекло: “Тата, жао ми је. Тата, жао ми је, жао ми је.” Застао сам на тренутак и подсетио је да је имала много времена да јој буде жао пре, али није јој било жао док није стигла казна. Плакала је, а моје је срце крварило. Затим је обећала да ће бити боља и вратила се својој игри.

Вратио сам се у кревет и завапио Богу. Добро сам знао да је далеко више потребно од шибе да би се од мојих кћери створиле добре жене. Потребна је молитва те вођство Духа Светога и пажљиво учење. Ми морамо желети дефинитивне резултате, резултате карактера и љубави према правди. Ја молим да ми Бог да мудрост у вези тога и да Он учини да модрице, сузе, преклињање и учење не буду узалудни!

Затим се моје срце изненада окренуло Богу за мене самог. И ја сам много пута вапио Богу: “Жао ми је! Жао ми је, Господе! Жао ми је!” Увек ми је жао кад ме сустигну моји греси, кад ме савлада жалост. Но, Бог зна да сам много пута безбрижан и равнодушан због ствари које му не угађају док не осетим Његов гнев. Плачући, почео сам се молити: “О Боже, не знам због чега је ова болест, али немој је одузети док не постигнеш свој наум.”

Мислио сам: “Каква трагедија ако ови дани боли, грознице и болести, са свим послом који касни, ако само тако прођу, а ја не будем бољи човек, не будем бољи проповедник.” Знам да сам често молио да ме Бог одмах исцели кад сам био болестан, а понекад је Он то и учинио. Никада нисам био много болестан, не дуго, али сада видим важност Божјег прута кажњавања.

Сећам се да нам у Јеврејима 12,11 говори: “Свако карање, наиме, у садашње време не изгледа да је на радост него на жалост, али касније даје миран род праведности онима који су њиме извежбани.”

Није добро да хришћанин буде равнодушан или нестрпљив у погледу трпљења нити да не моли. Радије пољубимо руку која нас удара, те завапимо са Јовом: “Гле, да ме и убије, опет ћу се уздати у Њ, али ћу бранити путеве своје пред Њим.” (Јов 13,15).

И ми можемо за сваки губитак рећи: “Господ даде, Господ узе, да је благословено име Господње.” (Јов 1,21).

Нека наша срца буду утешена у свакој кушњи и невољи. Наш добар небески Отац има свој наум у свакој жалости, свакој болести, сваком бремену. То је обележје Његовог доброг срца. Он кара сваког сина којега љуби.

ШТА УЧИНИТИ У НЕВОЉИ

Треба нам, дакле, бити јасно шта требамо учинити у невољи. Свакако молити. Свакако размислити о своме путу. Требамо отворити врата свих ормара срца и тражити од Божјег Духа да окрене своје светло у сваки тајни кутак да би нам осветлио и открио све што жалости Његово свето срце.

Када наиђе невоља, тада се понизите под силном руком Божјом и допустите му да вас Он подигне. У Осији 6,1-2 налазимо вапај јеврејског остатка који је био далеко од Бога. Ево што пише:

“Ходите да се вратимо ка Господу; јер Он раздре, и исцелиће нас, рани, и завиће нас. Повратиће нам живот до два дана, трећи дан подигнуће нас, и живећемо пред Њим.”
Кад болест, губитак или дубока бол дођу на вас, драги моји, озбиљно вас преклињем да се вратите Господу. Онај који је раздерао, Он ће и исцелити. “Он раздре, и исцелиће нас, рани, и завиће нас!” Ваш изгубљени син, ваша аутомобилска несрећа, ваш несрећан дом, ваше нарушено здравље, ваш растанак са неким драгим пријатељем, било шта од тога може једноставно бити Божји прут карања којим вас упозорава на своје незадовољство. Тако, када невоља дође, одмах трчите Господу!

ГРЕШНИЧЕ, НЕВОЉА ЈЕ БОЖЈИ ПОЗИВ ДА СЕ СПАСИШ

Зли цар Ахав, идолопоклоник који је свалио силно проклетство на Израела, обратио се Богу у покајању кад је невоља пала на њега и Бог је био задовољан. Прва Царевима 21,27-29 нам говори:

“А кад Ахав чу те речи, раздре хаљине своје, и привеза кострет око тела свог, и пошћаше, и спаваше у кострети, и хођаше полагано. И дође реч Господња Илији Тесвићанину говорећи: Јеси ли видео како се Ахав понизио преда мном? Зато што се тако понизио преда мном, нећу пустити оно зло за његовог живота; него за сина његовог пустићу оно зло на дом његов.”
Покварени јудејски цар Манасија је био тако зао и безбожан да је био одведен у ропство у Асирију. Но, Друга Дневника 33,11-13 говори нам о његовом чудноватом покајању у његовој невољи, те о нежном Божјем одговору који га је вратио у његово царство:

“Зато доведе Господ на њих главаре од војске цара асирског, и ухватише Манасију у трњу, и свезавши га у двоје вериге бронзане одведоше га у Вавилон. И кад беше у невољи, мољаше се Господу Богу свом, и понизи се веома пред Богом отаца својих. И молећи се умоли Му се, те услиши молитву његову и поврати га у Јерусалим на царство његово. Тада позна Манасија да је Господ Бог.”
Године 1926. или 1927. био сам пастор цркве у Схамроцк-у у Тексасу. Један ме човек једном назвао и рекао: “Брате, можемо ли се наћи на гробљу због погреба у три сата?” Сазнао сам да је његово тек рођено дете умрло. Када сам стигао на гробље, он је седео и држао мали сандук на коленима, човек у радном комбинезону. Мајка је још увек била у кревету. Отац је, у комбинезону, стајао уз отворен гроб и плакао док сам ја проповедао о Давидовим речима своме детету: “Ја ћу отићи к њему, али он неће се вратити к мени.” (2. Сам. 12,23).

Кад су суседи на голу земљу положили од куће убрате руже, а пријатељи му пружили руку и отишли, кад је хумка била готова, ставио сам му руку на раме и рекао: “Јеси ли ти верник?” Одговорио је да није. Рекао је: “Не разумем зашто је умро. Лекар је рекао да је све добро, али ипак није дисао. Не разумем зашто!” Рекао сам му да га можда драги Господ позива да постане верник, да кроз невољу Бог жели привући оца довољно близу да му да спасење и мир. Одговорио ми је: “Управо ми је то исто јутрос рекла и жена!” Предложио сам му да се помолимо, што смо и учинили тамо уз малу хумку. Предао се Исусу Христу и пронашао опроштење и мир те отишао кући да утеши своју жену, ожалошћену мајку.

Човече, шта ћеш учинити у време своје невоље? Најбољи пример који знам јесте пример умирућег разбојника. Он је заслужио смрт. Знао је то и отворено је то признао. Он није имао шта обећати Богу. Није имао прилику да се крсти нити да један једини дан живи за Господа. Међутим, у тренутку своје смрти завапио је Господу Исусу: “Опомени ме се, Господе, кад дођеш у царство своје.” (Лк. 23,42). Господ Исус, који је врло близу сваког трпљења и свих оних који умиру а желе га близу, и сам близу смрти, одговорио му је: “Заиста ти кажем: данас ћеш бити са мном у рају.” (Лк. 23,43). Слатке речи опроштења! Слатке речи наде за грешника, узнемиреног човека!

Спаситељ је рекао: “Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смеран у срцу, и наћи ћете покој душама својим.” (Мт. 11,28-29).

Ако невоље наиђу вашим путем, призовите Господа. Ставите своје поуздање у Њега. Прихватите га данас као свога Спаситеља и предајте му сав свој живот. Многи су благослови у невољи! Бог сваку вашу невољу може на добро извести. Ако се ваше срце окрене Богу у предању, покајању и поуздању, открићете да из ваше невоље настаје сладак мир Божји који надилази свако разумевање, мир спасења. Тако, нека вас невоља окрене Богу и вечној радости!

Аутор: John R. Rice

Извор: siont.net