Читање за проучавање 1. Тим. 1:12-17

И захваљујем Христу Исусу Господу нашем који ми даде моћ, што ме за верна прими поставивши за служење – мене, који сам раније био хулник и гонитељ и пркосник, али бих помилован, јер то из незнања учиних, у неверовању али се још више умножи помиловање Господа нашег са вером и љубављу у Христу Исусу. Истинита је реч и свакога примања достојна да Христос Исус дође у свет да спасе грешнике од којих сам први ја. Али због тога бих помилован да би Исус Христос показао на мени првоме све дуготрпљење, за пример онима који ће веровати у њега за живот вечни. А Цару векова, непролазиоме, певидљивоме, једноме премудроме Богу, част и слава у векове векова. Амин.

Проучавање

Кад је апостол Павле написао Тимотеју прву посланицу, он је већ имао бројна искуства стечена у животу с Господом. Врло упечатљиво искуство је било помиловање. Њега је Бог помиловао. Био је крив пред Господом, али није осуђен, него га је Свевишњи Судија ослободио кривице.

Апостол има право да верује да је Христос дошао да спасе грешнике од којих је први он. Он има право да верује, али он верује да има право на спасење посредством Господа Исуса. Апостол Павле је несумњиво грешио мање него неки други људи, како људи његовог времена тако и људи нашег времена. Ипак он себе сматра највећим грешником. Доживљено помиловање он види као знак огромне Божије милости.

Мисао о греху, о грешнику, тишти. Ослобађа нас познавање Бога који прашта и који нам допушта да живимо с њим. Незаслужено ослобађање од кривице, помиловање, задивљује сваког од нас када упознамо Божију милост.

Богу се не може доћи без убеђења да сам грешник и да је грех непријатељство према Богу, а самим тим и човеково непријатељство према самом себи. Нећу улазити у то шта је све грех. Ако Бог да, говорићемо о греху, јер то морамо: ми се против њега боримо, а непријатеља треба познавати.

Нико не сме да се враћа у грех. Богу се то не свиђа: “Памти и не заборави” – поручује Свето писмо – “како си гневио Господа Бога својега у пустињи; од онога дана кад изиђосте из земље Мисирске па докле дођосте на ово место, непокорни бејасте Господу” (Пон. 9:7). Свевишњи препоручује опрез. Опасно је ако се неко уљуљкује тренутним лагодностима и заборавља да је био грешник.

У олаком, недовољно озбиљном, животу човеку изгледа лако да нешто олако чини. Многи се крију иза изјаве “Сви тако чине”. Међутим, Бог се није окренуо свима као неком безличном друштву. Он разговара са сваким појединцем и поручује исто: Памти како си се гневио, како си се дизао да ми будеш непријатељ, понудио сам ти руку пријатељства, а ниси прихватио.

Закон Божији је био оштар и за обичне непријатеље, односно непријатеље у телесном смислу. Исус Навин је улазио у Обећану земљу. Он је био врхунски војсковођа и није пропуштао да напомене да неће попуштати ни у чему што му Господ налаже. На то му одговарају његови сународници, поштујући људску заповест као Божију: “Слушаћемо те као што смо слушали Мојсија; само нека Господ Бог твој буде с тобом као што је био с Мојсијем. Ко би се противио твојој заповести и не би слушао речи твојих у свему што му заповедиш, нека се погуби; само буди слободан и храбар” (Иса. 1:17-18).

Ако су овако поштовали реч човечију, реч свог војсковође, онда ваља погледати колико је веће непријатељство што га људи чине кад жестоко узнастоје да се противе живом Богу. То је непријатељство што је Богу подметнуто и наметнуто. Он не жели да буде ичији непријатељ.

Међутим, људи иду за тим да Бога разгневе, непослушни су. Они чине многе ствари које изгледају лепе и племените, али нису Богу по вољи и зато се Бог гневи на њих. Бог мрзи таква дела. Грех је непријатељство према Господу и Господ мрзи грех. “Јер је гад пред Господом” – каже Мојсије – “Богом твојим ко год чини тако, ко год чини криво” (Пон. 25:16). Ако човеку грех изгледа пријатан, јер није грех само злочин, него је грех злочин, онда се ваља зауставити макар изгледало непријатно, можда и грубо.

Неки греси су се зацарили, многа безакоња озаконила. Људи укидају једну незаконитост успостављајући другу. Човек је мајстор у измишљању противљења Богу, јер не може да се не противи. У људској природи живи стари човек коме Сотона намеће своје узде, лако га заводи на погрешан пут.

Соломон говори у својим Причама (6:16-19): “На ово шесторо мрзи Господ, и седмо је гад души његовој: очи поносите, језик лажљив и руке које пролевају крв праву, срце које кује зле мисли, ноге које брзо трче на зло, лажан сведок који говори лаж, и ко замеће свађу међу браћом”. Бог набраја на шта мрзи. Наведен је један мали арсенал грехова, довољан да покаже како Бог гаји једно одбојно осећање против свега што је криво и противно његовој вољи. На пример, шта су то поносите очи? Питамо се: А ко нема поносите очи? Зашто ми купујемо ствари које нам нису потребне? Зашто некад покушавамо да се облачимо прекорачујући границе пристојности? Зашто покушавамо да “преким путем” прибавимо себи некакву важност, ако то није због поноситих очију? Зашто неки до бесвести желе да њихова деца постану магистри, доктори, итд.? Тешко је ослободити се поноситих очију. Зашто се људи данас боре за неке границе и зашто толики људи гину због тога? Пуно тога се не зна. Нико не може да одреди шта је то Србин, шта је Хрват, шта је Македонац или било ко други? Ипак људи због поноситих очију чине све то.

Све то убитачно делује. То Бог мрзи. Нисмо ни свесни колико смо изгубљени у лавиринту зала. Колико је само лажи у свакодневном говору! Колико је данас људи који вам кажу “Добар дан!”, а не желе вам никакво добро. Колико ће вам људи рећи, “Лаку ноћ!”, а притом ће помислити, у себи речи: “Добро било да му се мало ускрати сан”?

Колико је лажи које се нештедимице просипају. Ми то, додуше, називамо “комплиментима”, “учтивостима”, итд., али то су лажи. Управо тај лажљиви језик је нешто на шта мрзи Господ.

Шта да кажемо о рукама које проливају праведну крв? О срцу које кује зле мисли? Покушајте да за часак ухватите своје мисли. Видећете да се овде или онде појави нека зла помисао. Шта смо неком пожелели? Каква се безбожничка мисао појавила? Нисмо ли, можда, покушали да се неком наругамо? Зашто? Зато што мислимо зло, а од злих мисли почињу многа друга зла. Наиме, да би човек нешто остварио, он мора прво да замисли.

Многе зле мисли су само почетак. За њима долазе зле речи, за овима зла дела. То Бог мрзи. То је оно што је најцрње: није грешник грешник зато што мора грешити, него зато што се прихватио таквих мисли и њихових остварења. Овде је то названо “ноге које трче на зло”. Многи су брзи кад треба учинити зло, а спори су кад треба учинити добро.

Реч Божија говори и о лажном сведоку који говори лаж. Има разлога зашто је ово овако речено. Може се догодити да лажан сведок понекад каже и истину. Због те истине Бог га неће кажњавати јер Бог воли човека. И од лажног сведока Господ очекује да заволи истину и да више не буде лажни сведок. Управо ту је једна кључна промена: Бог мрзи грех, али не мрзи грешника него жели да тај човек буде спасен.

Богу је гад ко замеће свађу међу браћом зато што воли сву ту браћу, била браћа у завади или волели један другог. Свевишњи воли људе. То је онај познати стих из Еванђеља по Јовану (Јн. 3:16). О њему треба да говоримо често. Бог, наиме, воли тај свет, тај наопаки свет, крвави свет који ради глупости. Свет слободно и добровољно изгласава поједине недозване људе да га дозивају и воде. Управо те људе воли Христос. Због тог света је он и умро.

То је разлог за постојање људи који објављују Христа човекољупца. Објављује се доброта и човекољубље Божије. Човеку се то објављује и он треба да схвати колико је човекољубље потреба сваког човека и сваке жене.

“Истинита је реч и сваког примања достојна”. Помиловани људи имају Реч Божију, имају Еванђеље. Оно нас обавештава ко је тај ко нас спасава, ко је пријатељ грешника. Христос је постао пријатељ палог човека и онда кад га тај човек вређа и убија, јер је он добри пастир.

Може се догодити да нам неко понуди спасење без Христа. Данас то постаје модерно. Говоримо како се људи враћају религији, а то је у суштини враћање једној политици. Врло мало је правог веровања. Вера није зато да би се показивала, већ да грешник дође Богу. Христос је дошао да спасе грешника, а то значи да спасе и мене.

На то сваки појединац треба да му лично одговори.

Београд, 11. 03. 1992.

Извор: Бирвиш, Александар. САГЛЕДАВАЊА – Еванђеоске поруке у наше време. Београд: Алфа и Омега, 199?.