„…већ примисте духа усиновљења којим кличемо Авва – Оче“ (Римљанима 8, 15)

Пред нама ће ових дана бити молитва којој нас је сам Господ научио да се молимо, Господња молитва. Њу треба изговарати сваки дан у нашој свакодневној побожности, као што се то чинило у раној цркви (ранохришћански спис Дидахе у VIII,3 каже да се молитва Господња моли три пута дневно). Али она је и наш узор за све друге молитве које Црква врши заједно или верници као појединци.

Молитва Господња се састоји из три главна дела: увода, мољења и закључка. Мољења је седам и сваки од њих ћемо размотрити посебно.

Али почнимо са уводом. Прве речи ове молитве, по којој је и названа, су „Оче наш“.

Специфичност хришћанског схватања Бога и нашег односа према Богу је у томе што га можемо назвати „Оцем“. Исус нас заправо учи да се обраћамо Богу на исти начин као и Он. Иако Бог, Христос је истовремено и човек. Као човек дошао је да буде један од нас, односно наш брат. Његов Отац је и наш Отац.

Обраћање Богу као Оцу је привилегија оних који су кроз Христа усвојени у Божију породицу. Сви људи су по природи деца Божија, али у духовном смислу само они који су од Њега рођени, односно усвојени у Христу, могу да Га називају Оцем. О томе нам говори Јеванђеље по Јовану 1, 12-13.

Исус нас учи да се Богу обраћамо не са „Оче мој“ већ „Оче наш“. У доба индивидуализма, када и поједини верници мисле да могу да живе свој хришћански живот појединачно, ван заједнице верника, односно Цркве, Исус нас већ на самом почетку ове молитве учи да Бог није само „мој“ Отац већ „наш“ Отац. Ми смо део тела Христовог, а Његово тело је заједница Његовог народа. Позвани смо да се молимо са другима и за друге.

Наше звање Бога „Оче“ нам говори да наша вера треба да буде вера детета које је пуно поверења у свог земаљског Оца, које у њему тражи заштиту и подршку. Сваки добар земаљски отац жели добро својој деци. Он их воли, учи и дисциплинује. Уочава њихове потребе и слабости и усмерава их у процесу сазревања. Али за разлику од земаљских отаца, небески Отац је савршен у својој љубави, свемогућ у својој бризи, не прави грешке у расуђивању и дисциплинује нас за наше добро (Бити хришћанин, питање 165, 166).

Ако Бога називамо Оцем, морамо и живети као деца Божија, како вели и Св. Кипријан Картагински. Св. Јован Златоуст ће рећи:

Не можете Бога сваке доброте назвати својим оцем, ако ваше срце остане сурово и нечовечно, јер у том случају немате у себи обележје доброте Оца небеског.

Имати Бога као Оца је непроцењиво благо. Са овим сазнањем, храбро идемо даље кроз живот. Ни у једној ситуацији нећемо бити сами. Наш Отац ће увек бити са нама. Амин.

Наставиће се…

Аутор: др Јасмин Милић