Тумачење Молитве Господње део III

„Не нама, Господе, не нама, него дај славу имену своме…“ (Псалам 115:1)

Прва од седам молби молитве Господње гласи: „Нека се свети име твоје“. Када чујемо реч молитва, посебно у значењу које има у нашем језику, углавном помислимо на „просити“, односно да тражимо од Бога нешто за нас у смислу: „Боже дај“, „Боже учини ми“ итд… Али прва молба Молитве Господње није молба усмерена на наше потребе. Први захтев је прослављање имена Божијег. Овим нас Господ учи да своје молитве треба да почнемо прослављањем Њега, а не усредсређивањем на себе.

Помињање имена Божијег не усредсређује се на Божије име (како се Бог зове) већ на Божју суштину. Прослављање имена Божијег је, дакле, прослављање Бога, и то треба да буде човеков крајњи циљ, како каже Вестминстерски катихизис. Шта заправо значи „посветити“ Божје име? То није само наш чин прослављања, односно изговарања хвале Божјем имену. Наравно, то треба да чинимо сваки дан у нашим молитвама и започнемо их слављењем са захвалношћу, прослављањем Божјег имена. Али „освећење“ Божјег имена значи много више од слављења Бога.

Старозаветна заповест је гласила: „Не узимај узалуд име Господа Бога твога“, – па шта да не чинимо са именом Господњим, а молитва Господња нас позива да учинимо све са своје стране како би име Бог се поштује међу свим људима – па шта да радимо са Његовим именом. Овај захтев нас позива на ангажовање, на практичан хришћански живот којим ће се Божје име прославити, „свето“ нашим животом. Катихизис Бити хришћанин то дефинише на следећи начин: „Могу да објављујем Божје име светом речју и делом, живећи послушан и уредан живот као његово дете, као грађанин свог царства и као онај који тражи његову славу“. (175 одговора).

Не можемо посветити Божје име, учинити га светим, у каузалном смислу јер је Његово име свето – то јест, Он је сам свет. Божја реч нас позива у књизи Левитске 20, 26: „Будите ми свети, јер сам ја, Јахве, свет…“ Треба да својим посвећеним животом достојно представљамо Бога у овом свету.

Прича се да је Александар Македонски у својој војсци имао једног војника који је био веома лош и као војник и као човек. Такође се звао Александар. Једном приликом Александар Македонски му је рекао: „Или се промени или промени име“. Ми смо названи именом Христовим – ми смо хришћани. Зато смо позвани да то име представимо свету.

Морамо бити самокритични. Хришћани су својим делима и поступцима често прљали име Божје. И данас слушамо о разним скандалима од појединаца у хришћанским деноминацијама који срамоте име Божије. Нека нас Господ сачува од тога, а уместо тога да људи заиста, како каже Исус, виде наша добра дела и прославе Оца небеског (Матеј 5,16). Калвин ће нагласити да овај захтев садржи и захвалницу: „Тражећи да име Божије буде свето, ми му дајемо хвалу за сва добра, признајемо да све потиче од њега и захваљујемо се за његову милост и благодати које он дарује нас, и заслужује да се сматра светим (Институције хришћанске религије).

Аутор: др Јасмин Милић