СВЕТИ ЈОВАН ХУС[1]

Док су Хришћанство гонили људи у пурпуру, дотле је оно расло, чим су га почели гонити људи у мантији, оно је почело падати. Док су се перзекутори (прогонитељи прим. уредника) Хришћански звали Нерон, Диоклецијан и Трајан, дотле је Хришћанство привлачило свет, а кад су перзекутори Хришћанства постали људи са именима Александар, Инокентије и Јован, Хришћанство је почело одбијати свет. Када су у време цара Трајана спаљена два брата хришћанина из Брешчије, Фаустин и Јовит, један Римљанин, посматрајући чврстину вере и неустрашивост двојице мученика, узвикнуо је: „заиста, велики је Бог хришћански!“ А кад је, на основу једног црквеног декрета, спаљена у Тулузи једна гомила јеретика, уплашени гледаоци са страхом су се лупали у прса и викали: „тешко нама, стићи ће нас казна Божја!“

У време прве перзекуције, кад су хришћани растрзани од зверова по циркусима незнабожачким, удивљени незнабошци су постајали Хришћани. У време другог прогонства, кад су Хришћани мучили и спаљивали Хришћане, многи застиђени Хришћани враћали су се назнабожству, или скривеном безбожству. Прогонство споља увек је само јачало хришћанство. Прогонство унутра увек га је разоравало.

Пре Средњега Века постојало је већ прастаро искуство људско, да су сви насилни гониоци вера били у неправу, но Средњи Век се није тим искуством користио. Прелати на сабору у Констанци осудили су Хуса на смрт, хотећи тиме да почупају кукољ из пшенице. Узалуд опомена Христова: пустите нека расту заједно до жетве и кукољ и пшеница, да не би чупајући кукољ и пшеницу почупали. (Мат 12, 24-). Не, прелати у Констанци, сувише ревносне слуге Божје, хтели су пошто-пото да убрзају долазак царства Божјег на земљу, зато су се бојали да одложе чупање кукоља. Значи, Христос је дао погрешан савет људима!

            То је било овако:

            Христос је рекао: сви грехови биће људима опроштени, али грех против Духа Светога неће им бити опроштен (Мат. 12, 31). Када је прошло 1370 година од рођења Онога који је те речи рекао, родио се један човек, у селу Хусеницу, у Чешкој. Његово име било је Јован Хус, његово васпитање изврсно, његов позив свештенички, његова судба трагична.

Он је био свештеник у цркви Витлејемској у Прагу, где је краљевао неки краљ Винцеслав, познат због Хуса као и Јуда због Христа; и био је ректор Универзитета, најстаријег у Европи;  и био је следбеник Исуса Христа, рођеног у Витлејему, и то следбеник не само по форми, него поглавито и по духу, по Светоме Духу. Но у то вереме живело је у Прагу и мого других свештеника, разних вера, но исте форме, т.ј. свештеника који су по форми сви били хришћанске вере а по духу и свих осталих вера, почев од најнижег фетишизма. Па се онда десио овакав један чудноват конфликт. Сви ови последњи свештеници грешили су против форме, т.ј. чували су се од свих грехова изузев онога, који се не може опростити. А Хус опет чувао се као огња, да се не огреши о дух вере Христиве, о Свети Дух, и није се много плашио других грехова, против формалности, т.ј. грехова који се дају опростити. Као што се види, конфликт је имао свој веома дубок корен.

Да би се конфликт расправио, сабрало се неколико стотина првосвештеника из целе Европе у град Констанц, у једно место дивно по природи, но од тада вазда ружно у сећању људском. Пре него су стотине судија дошле у Констанц, стигао је ту и Исус Христос и написао огњеним словима по ваздуху: не судите, да не будете суђени! Но од толиких стотина епископа ниједан не диже главу к небу и не прочита те речи. Једини је Хус могао дићи очи своје и прочитати страшну опомену Сина Божјег. И он је говорио о пламеном духу, о Светом Духу, и о греховима против духа, који се не опраштају. Но, његов језик, као и језик апостола о Педесетници, остао је неразумљив за људе од форме, који се нимало нису ни устезали од бласфемије Духа Светога. Они су, бедници, нашли у неком углу Библије некакву реч, коју су протумачили на свој начин и узели као оправдање бласфемије Духа, као дозволу проливања крви, као санкцију убиства. Јер Библија је као огањ; подајте тај огањ мудрацу, он ће се на њему огрејати, подајте лудаку, он ће њиме кућу запалити. Шта је Библија крива, што је она пала у руке људи који су у њој прочитали Каинов грех, и на тој страници задржали се до смрти?

Многи од њих, сабрани у Констанцу, грејали су се већ и пре тога на ватри, у којој су горели јеретици; многима је од њих још мирисало под носом печено месо људско. „Нека изгори још један човек, шта је то? Зар толики сјајни скуп, па да буде без позоришта? Ту је и Цар, ту и папа. Зар тако крупни, божански послови, па да се не принесе ниједна жртва Мохолу? – „О Тире и Сидоне, отворите своје капије, да уђу кроз вас стотине хришћанских епископа, да присуствују великој свечаности једноверних! Феничани, усијајте Мохола, зашто сте га охладили? Људи од три хиљаде година после вас навратили су се к вама, да принесу жртву Мохолу Великом. Журите! Јер и они журе у Рим, у Колосеум, тамо их чека Нерон, са сјајним друштвом, у раскошним ложама; сто хиљада незнабожачких гледалаца седе у амфитеатру; ускоро ће се отворити двоја врата на сутурену; из једних ће изаћи Хришћани, из других дивљи зверови; настаће диван дуел на пространој арени. Ту је цвет аристократије и плутократије римске. Чека се само на краља Венцеслава и Папу и неколико стотина епископа и доктора хришћанске теологије, па да дивна представа отпочне. Феничани, пожурите! Нисте ви једини незнабожци. Не приносите ви једини тако скупоцене жртве боговима!“

Од новембра једне године до јула друге године знојили су се свети оци и доктори теологије у лепоме граду Констанцу око тога, како да нађу згодну форму, згодан претекст, за убиство једнога човека, званог Јована Хуса, из села Хусеница у Чешој, свештеника, ректора и т.д. – како да убију једнога човека у име Исуса Христа, Премилостивога. Узалуд је јадни Исус писао огњем изнад Констанца сваке ноћи, огњем по тамном ваздуху; не судите, да не будете суђени! Он је, по мишљењу свих, давао један погрешан савет људима!

4. јула 1415. год. изведен је Хус последњи пут пред Сабор. Његова судбина била је решена. Лодски епископ држао је једну надуту придику о уништењу јеретика ради славе Божје, о Боже! Ради славе Божје, – придику о крви и убиству, коју јадни Исус није држао на Гори Јелеонској, коју он није ни знао, придику о достигнућу Царства Божјег помоћу злочина. После тога изречена је смртна пресуда над Хусом. После тога клекнуо је Хус у Сабору, дигао очи к небу и изговорио речи: „нека Твоја бескрајна милост, о Боже опрости ову неправду мојим непријатељима. После тога ове речи излетеле су кроз прозор напоље, не ганивши ниједно људско срце.

После тога приређена је једна мала шала. Направљена је од папира једна папска митра, па је ишарана ликовима ђавола, са натписом „архијеретик“, па је стављена на главу Хусу. Тад је један еписком викнуо Хусу у лице: сад предајемо твоју душу ђаволима! После тога „архијеретик“ је вођен кроз улице, и деца су се смејала, а сујеверне бабе пљувале у лице свештенику цркве Витлејемске и ректору прашког Универзитета, Јовану Хусу.

После тога свега дошла је једна мала збиља: Хус је изведен на крај града, ту је наложена ватра, и он је жив спаљен: „Што сам говорио својим устима, сад ћу запечатити својом крвљу“ – рекао је Хус горећи у пламену. Но те речи су отишле у небо, у хранилиште свега, не ганувши ни једно људско срце. А заморени Сабор тешким послом вечерао је те вечери с великим апетитом. После тога дошла је друга једна мала збиља. Тај исти Сабор, на истом месту спалио је и Јеронима Прашког, Хусовог пријатеља. А после свега дошла је једна велика збиља: због тих крвавих епизода у Констанцу букнуо је рат у Чешкој под Жишком, рат који је однео стотине хиљада живота, који је претворио у прах стотине села и градова и довео до крајње мизерије многе милионе људских бића и унесрећио многе генерације.

Све је то било у време после Косова, у оно исто време, када су и Турци мучили и спаљивали Хришћане на Балкану. Па и сами Турци су газили своју веру, грешили су се о свети дух своје вере, када су то чинили. На неким манастирима муслиманским у Алжиру стоји и данас натпис на уласку: доброме циљу иде се само добрим путем. Сравните ту девизу са девизом језуитском: циљ оправдава средство! Колико је она прва ближа Христу и његовом Јеванђељу него ова друга! У самој ствари у том и јесте суштина хришћанског морала; добрим средствима борити се за добар циљ. Зла средства само привидно приближавају човека доброме циљу, у самој ствари она га од овога већма удаљују. Да је се хришћанска пропаганда од почетка служила искључиво добрим средствима, као што је Учитељ учио, царство правде и љубави било би на земљи остварено. Али зла средства су потискивала све даље у будућност остварења тога идеала. Онима, који су хтели прокрчити пут томе идеалу отровом, огњем, обманом и мржњом, чинило се царство Божје ту, близу, као фатаморгана. Но то је била само једна фатраморгана пред очима, међутим пут кроз пустињу све се већма продужавао. Нису само непријатељи гонили Христа, него и пријатељи. Луди пријатељи могу више нанети штете од најјачих непријатеља. Најбољи пријатељи и најпозваније слуге гониле су Христа више него јеврејски фарисеји, и римски цезари, и галски незнабошци. Сви су они чинили то bona fide мислећи, да тиме најбоље Христу служе и Бога славе. Они су имали добар циљ пред очима, само су средства њихова била наопака, нехришћанска. За то је над њима изречена већ страшна осуда. За то поколењима и изгледају сви они, који су у пламену горели светли као анђели, а сви они, који су око пламена стајали, црни као демони.

            Јован Хус сматра се одавно за васкрслог. Мртви су они који су њега насилно умртвили, а он је жив. Он је једна жива сила католичке цркве. Он је један капитал целога Хришћанства. Он је истински понос Словенства. Он је највећи факт у историји чешке нације.

            Он је фактички творац протестантизма. Виклиф је само писац и теоретичар. Виклиф је писао Реформацију цркве само мастилом, Хус и мастилом и крвљу. Он је православни и католички светитељ подједнако. Свети Јован Хус!

            Шта мари, што он није ушао у календар. Он је ушао у савест људску; а то је нешто више од календара. Он је постао бич оних, који греше против духа, који циљем оправдавају средства, који не слушају савете Христове. Он је постао, с друге стране, утеха оних, који се боре за дух, за светињу, за идеал Хришћанства.

            Но треба се чувати осуде садашњег поколења католичког због злочина над Хусом, извршеног од једне католичке генерације пре 500 година. Шта су криви наши савременици – католици за то, што је некад постојао некакав концил ограничених и сурових првосвештеника у Констанцу, који су мислили, да се убиством може Богу служити? Треба знати, да Хус има данас више него икад следбеника баш у католичкој цркви. Сви просвећени и религиозни католици, код који се просвећеност и религиозност не искључују но траже, јесу Хусити. Истина, имају пуно још следбеника и жалосни папа Јован ХХIII, и малодушни краљ Венцеслав. Но слободно се може рећи: Хуситима припада будућност, Антихуситима прошлост.

            Професор Паљмов, један врло ортодоксан теолог руски, назвао је доктрину Хусову православном. Протестанти зову Хуса својим творцем и вођом. Просвећени католици зову га својим херојем и својим узором. Ја мислим да Хус није био формално ни православни, ни протестант ни католик, али за то је суштаствено био и једно, и друго, и треће; био је Хришћанин, истински Хришћанин на речи и делу, као Јаков и Филип, као Тадеј и Андреја. Због тога Хус спада у ову малу групу хришћанских светитеља који могу послужити као најбољи мост међу конфесијама, као конац за ушивање поцепане Христове цркве. На Јовану ХХIII никад се хришћанство не може ујединити. А на Јовану Хусу може. Јер у колико овај бива савременији, у толико онај застарелији. Овај је херој и светитељ, онај малодушни црквени чиновник и администратор. А херој – светитељ је сугестиван на сва поколења, на све династије, у времену и простору.

            Хоћете ли чудотворство, па да изволите канонизовати Јована Хуса за светитеља? Зато има доказа колико хоћете. Његове кости, истина не чине чуда, као што ничије кости не чине чуда, али његов дух је чудотворан. „Дух је оно што оживљава, тело не помаже ништа.“

            Дух Јована Хуса оживљавао је католичку цркву кроз векове. Његов дух је вазда служио као свежа вентилација у загушљивом простору. Ви ћете осетити његов дух у великим католицима исто онако као и у великим протестантима: у Паскалу, као и у Лутеру, у Босију, као и у Лесингу, у Ламнеу, као и у Спурџону, у Штросмајеру као и у Вајсу. О па колико ћете га осетити у православном архиепископу Инокентију Херсонском!

            Ми Срби волимо Хуса као што волимо велике идејне борце и узвишене хероје у историји, ма којој нацији они припадали. Али Хус нам је један од најближих срцу. Један мученички народ мора да воли једног великог мученика. Један народ, који је горео 500 година у огњу варварском, мора да воли човека, који је у огњу изгорео због добре мисли и чистога срца. Судба Јована Хуса личи на судбу српског народа. И један и други били су мртви, а сад су живи. Јован Хус је не од мањег васпитног утицаја за српски него на чешки народ. Ми га сви у души сматрамо за великог светитеља. Један од главних разлога наше љубави и нашег поштовања према чешком народу јесте – Јован Хус.

            За то ће се српски народ о данашњој мемориалној прослави дубоко поклонити светлој успомени Јована Хуса. За то ће и Српска православна црква данас бити сједињена у мислима поштoвања и осеђајима љубави према највећем и најсветијем Чеху са свима католицима и протестантима, који данас славе Хуса поштовањем и љубављу.

            Данас, када се на старом и новом континенту слави живи дух Јована Хуса, слађе него икад заориће се из свих словенских груди химна:

Ој Словени јоште живи

ДУХ наших ђедова!

            И данас, када се цело Словенство у Европи мученички рве за своју слободу, пролетеће светла визија светог мученика из Хусеница за слободу хришћанску испред очију словенских армија на Северу и на Југу. И прочитаће сви Словени у тој визији огњене речи утехе:

„Твоје мучеништво лице засветлиће! Твоја правда победиће!“

Аутор: Николај Велимировић

Извор: Жива црква, недељни гласник словенског хришћанства, Њујорк 1915, стр. 15-23

---

[1] Приликом петстогодишње прославе Хусовог мучеништва