Јер ако опростите људима грехе њихове, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако не опростите људима грехе њихове, ни ваш Отац неће опростити ваше грехе. Мт 6:14-15.

Пета молба молитве Господње гласи: „И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим“.

Ми смо грешни.

Овом молбом признајемо да смо грешни. Ми смо наследници првородног греха. Тако и ми сваки дан грешимо пред Богом мишљу и речју, оним што смо учинили против Његове воље, или оним што нисмо учинили а што је Његова воља (делом и пропустом). Грех, дакле, није само у чињењу зла, већ и у нечињењу добра.

Дакле, грех је све што се противи откривеној Божијој вољи, било да га чинимо мишљу или речју, делом или пропустом. Сви смо у тако грешном стању. „Ако тврдимо да немамо греха, варамо се, и нема истине у нама“ (1. Јованова 1, 8). Али, „Ако признамо своје грехе, Он је веран и праведан: опростиће нам грехе наше…“ (1. Јованова 1:9).

Потребан нам је Божји опроштај

Потребан нам је Божји опроштај да бисмо се очистили од кривице. Опроштење нам је омогућено жртвом Исуса Христа, који је сву нашу кривицу узео на крст, односно принео жртву уместо нас. Оно што је био наш дуг, Христос је преузео на себе. Господ прихвата наше искрено покајање и искрену веру која је прожета спремношћу да живимо другачијим, обновљеним животом.

И ми треба да опростимо нашим ближњима

Међутим, ова молба има и један захтев. Ако га не испунимо, неће нам бити опроштено. Услов је да и ми морамо опростити једни другима. Однос према другима, према ближњима је потврда нашег јеванђелског живљења. Исус нас учи да волимо своје ближње као себе саме, да чинимо другима оно што желимо да они нама чине, да праштамо једни другима, да волимо чак и своје непријатеље. Христов закон, закон љубави, много је дубљи и захтевнији од старозаветних прописа. Он тражи од нас потпуно предање, не само својих поступака, већ и наших осећања.

Колико је до нас

Наш дуг према Богу био је много већи од дуга наших ближњих према нама. Бог не само да је узео нашу кривицу на Себе и опростио нам, већ нам опрашта свакодневно када Му приђемо у покајању. Ако је Његова љубав према нама толика, немојмо затварати своја срца мржњом и неопраштањем према ближњима. Чак и када су им срца тврда, не желе да траже опроштај, хајде да ми учинимо први корак. Неопраштање је оно што нам наноси штету, ствара немир у нашој души, а што је најгоре, затвара врата Божанском праштању. Исус жели да будемо ослобођени тог терета. Опраштање не води увек до помирења. Али како нам каже апостол Павле: „Ако је могуће – колико је до вас – будите у миру са свима. (Римљанима 12, 18).

Ако нисмо спремни да опростимо, онда у ствари, молитвом Господњом ми сами себи осуду молимо: „Немој нам опростити јер ни ми не опраштамо“. Јер како другачије да разумемо ову молбу ако имамо неопраштање у срцу.

Аутор: др Јасмин Милић