Ми смо склони помало монофизитски, јеретички и философски, да наш свакодневни, досадни, анахрони живот, дихотомно одвајамо од неког специјалног, чаробног живота благодати у Цркви. Међутим, не. Управо у том нашем свакодневном животу се налази наша једина шанса и сви могући канали за пројаву благодати Духа Светога. У преводу: све ситуације које имамо свакога дана јесу наша терапија. Све што се нама дешава, су две ствари: Божије благовољење или Божије допуштење. Благовољење – Бог је насмејан и даје ми то као дар, на радост и мир. Срећан је због мене. А по допуштењу (што је чешћа ситуација) – Бог није насмејан, али пушта мојој жељи да срља у празним недоходним просторима земље недођије, земље комедије чула и кружења страсти, јер зна на основу дубоке и мени несвесне тачности мога срца, да ћу се тамо у некој фази – поломивши себе и свој его у низу ситуација које сам сам себи направио, био свестан тога или не – ја ипак покајати.

Знајући то, он ради шта? Оно што каже Свети Јован Лествичник: Понекада Бог благосиља велике падове у грехе, знајући да ће из њих произићи велико покајање. Е то је сада трик игра. Ми не знамо нашу будућност, али ту смо као хришћани позвани на веру која почиње као поверење. Верујемо му, препуштамо Му се и боримо се са својом склоношћу ка отимању од Бога. Он ми даје ситуације које су неприхватљиве. Можда ситуације у којима сам ја незаслужно оклеветан, бачен у огањ, без икакве логичке потребе. Чак иако допушта да се разбијемо. Бол је најбољи учитељ. Нисмо ми мазохисти, него једноставно ум функционише тако да када нешто заболи, као нпр. зуб, не можеш много да машташ да ти ум вилени, него је ум увек фокусиран на место бола.

Битно је да не посустанемо на том путу грабећи из ситуације у ситуације Божију вољу. То не тражи моју читљивост ситуације: Шта је ту Бог хтео да ми каже? Не, треба да се препустим. Све што нам се дешава је ово – Бог нас привлачи себи.

Свештеник Александар Јовановић

Погледајте и видео: