Део II

Питање Ауторства

Научници сматрају да је посланица Јеврејима синтеза неке врсте беседе и посланице због почетка који не личи на посланицу и остатка који ипак личи. Тек у 13, 22 имамо директно обраћање неком и ту се заправо види да ипак јесте посланица. Има уметака личног осечања, братске нежности и доказује да је намењен колективној заједници. У 3.глави ,,браћо, у 6.глави ,,љубљени,,…

Из текста се стиче утисак да је упућена Јудеохришћанима мада су мишљења разна. Да ли су то палестински јудеохришћани из дијаспоре, такође се о томе расправља, не зна се. Адресати ове посланице добро знају детаље везане за старозаветно богослужење, чак се стиче утисак да се адресати осећају неугодно због тога што живе у не-хришћанској заједници у нејеврејском култу. Осећају се усамљенима, угроженима…Можда жив3е у Риму у доба гоњења а навикли су то јест одрасли су у јудејској заједници. Из главе 10 се види да су они гоњењи због своје вере. То стање учмалости, маловерја, чини се да је повод аутора за писање ове посланице. Аутор доноси речи охрабрења и духовне савете бодрења: да се супротстављају греху, духу учмалости и маловерја, да свагда чувају своју веру у Христа непоколебљиву итд.

Ова посланица се данас сматра једном од 14 посланица апостола Павла и користи се на богослужењима међутим питање ауторства, увек је изазивало спорове и то не питање каноничности већ баш питање Павловог ауторства. Римска црква у почетку прихвата Павлово ауторство да би после напустила ово мишљење и најзад опет прихватила његово ауторство.

На Истоку се углавном (осим малог броја) увек прихватало Павлово ауторство. На Западу, нпр. Климент Римски (крај 1.века) прихвата каноничност, док око 4.века долази до прећуткивања питања о ауторству ове посланице. Аутор Јерминог Пастира такође зна за ову посланицу и црпи из ње. Тек Пантен расправља у корист Павловог ауторства. Сматра да из скромности Павле, на почетку не помиње своје име што му је иначе пракса на почетку посланица.

Климент Александријски сматра да је текст написан првобитно на јеврејском а да је изузетно преведен. Грчки језик је најбољи у овој посланици у читавом Новом Завету. Он приписује превод апостолу Луки и тако правдџа одличност грчког превода. По Клименту, Павлов поступак је оправдан тиме што је он био сумњив јеврејској заједници као противник Закона те зато не пише своје име у посланици. ово је наравно само спекулација. Тешко да се ради о преводу јер је језик веома богат и природан. Ориген сматра да је језик много више грчки него код Павла али да теологија јесте Павлова, да су појмови Павлови а конструкција посланице (израз и структура) неко ко је био Павлов ученик који је изванредно запамтио речи апостола Павла напамет, протумачио и верно пренео оно што је чуо. Дакле Ориген прихвата да ова посланица одражава Павлову теологију а ко ју је написао, ,,истину само Бог зна,, вели он.

Неки мисле да је аутор Лука, неки да је Климент Римски. Овде се заступа идеја о двојном ауторству дакле 1)суштинском и 2)формалном. Неки модерни тумачи тврде да постоје и теолошке разлике у посланицама. Одређене Владике сматрају да је ова посланица, њена теологија, Павлова. Сабори Истока, оци, несумњиво заступају Павлово ауторство (и то због истих разлога као код Оригена). Сиријска традиција такође прихвата посланицу као дело апостола Павла (пешито, сиријски канон). Климент Римски преко 70 пута цитира посланицу Јеврејима. Сличност његове посланице Коринћанима и Јеврејима је навело неке да траже у Клименту аутора посланице Јеврејима. Климент Римски не помиње аутора ове посланице.

Јермин Пастир такође не помиње питање ауторства. У Мураторијевом фрагменту (2.век) она се чак ни не наводи, значи да је тек тад већ дошло до колебања тј.спорности. Еписком Гај наводи 13 посланица апостола Павла. Иринеј Лионски, Иполит Римски, Кипријан, Птолемеј, Тертулијан, Валентин, признају посланицу као канонску али не прихватају Павлово ауторство. Тертулијан је приписује апостолу Варнави. Неко је приписује Аполосу.

Блажени Августин (крај 4, половина 5.века) се колебао али је на крају прихватио ову посланицу као дело апостола Павла (подстицањем Источних цркава). Запад коначно одустаје од својих колебања и на крају прихвата ову посланицу не само као канонску, веч и као дело апостола Павла.

Приредила: Анђела Стевановић