Свако читање о Христу је условљено предањем, нашим виђењем света. Ту и лежи разлика у приступу тексту. Текст не читају исто стар и млад, мушкарац и жена или људи различитих социолошких нивоа. Ту се управо ради о предразумевању илите наше уношење у текст. Писмо јесте био главни извор богословствовања али не и једини-постоји и предање. Истина заправо превазилази текст а тумач, егзегета, је полазио од чињенице да је истина већ позната при егзегези. У тексту је тражио трагове који су били потврда те истине. Шта је ту истина?

За античаре, новоплатонисте и друге мислиоце, истина је била идентична са учењем платона. Била је присутна логика ,,не бацајте бисере пред свиње,,. Коришћена је алегорија-аутор говори о нечем другом, велом иза когаа се крије нека дубља истина. Дешифровање текста и долажење до смисла је било популарно у 5-6 веку пре Христа. Постојале су различите методологије у тумачењу текста. Истина је доживљавана као сакрална.

У поезији на пример, Хомеријана, истина је била увијена и требало ју је декодирати, поново открити. Плотин каже: ,,Ово учење је већ одавно…наше садашње учење је само тумачење оног старог…,,Такво тумачење подантичких философа представљало је израз предразумевања света. Важило је правило да се појединачно може схватити само у оквиру општег, то је античка онтологија. Дакле тадашња херменеутика би гласила: ,,Са већ постојећим знањем ствари тј.света какав је, тако треба тумачити ствари.,,

Оци су деца свога времена. Апостол Павле је увео неке нове дискурсе у теологију што је карактеристично за грчки дух. Тумачење није имало за циљ да открије смисао писца већ да допре до врха истине а то је могло само кроз цркву и благодати Светога Духа. Процес дакле тумачења није ишао од Писма ка Вјерују већ обрнуто, кроз црквену, литургијску праксу до Писма. Од цркве, истина је посезала ка Писму и ту је проналазила ту исту Истину.

Који је дакле критеријум правилног предразумевања текста? Свети Јован Златоусти сматра да то превазилази људски ум. Предразумевање је играло кључну улогу у тумачењу текста и код јеретика и код отаца. Гностици су гледали на Писмо кроз призму сопствене теологије. Маркион је имао неко дуалистичко предсхватање те је Писмо схватао на свој начин. Августин, Иларије, Епифаније проматрају: ,,Логика-мера теолошког промишљања се узима из Писма, а не из нашег сопственог схватања.,,

Теолози ране цркве су подражацали херменеутику Вере, а не разума. Климент у ,,Στρωματα,, вели: ,,Прихватање истине се дешава самом Истином,,. Истина се управо прихвата у Личности Христовој. Она је догађај који рационална логика може да превиди јер она измиче човековој логици. Не одбацује се рационално јер човек је рационално биће већ се гледа кроз херменеутику вере. Не треба размишљати о Богу више него што је Он сам рекао. Све остало може бити контрапродуктивно. То је управо основни принцип теолошке херменеутике-Саобразити људски ум божанском.

Приредила: Анђела Стевановић