А сам отиде у пустињу дан хода; и дошав сједе под смреку, и *зажеље да умре, и рече: доста је већ, Господе, прими душу моју, јер нијесам бољи од отаца својих. Потом леже и заспа под смреком. А гле, анђео такну га и рече му: устани, једи. А он погледа, и гле, чело главе му хљеб на угљену печен и крчаг воде. И једе и напи се, па леже опет. А анђео Господњи дође опет другом, и такну га говорећи: устани, једи, јер ти је пут далек. А он уставши једе и напи се; потом окријепи се онијем јелом иде четрдесет дана и четрдесет ноћи докле дође на гору Божију Хорив. Прва Књига о Царевима 19,4-8.

Старозаветни пророци су били „живи глас Божји“. Своје поруке би започињали или завршавали речима: „Тако каже Господ“. Пророкова служба је заправо била служба проповедања. Они су неустрашиво и бескомпромисно проповедали Божју поруку и младима и старима, спремнима да страдају за истинитост речи Божијих.

Један од најзначајнијих пророка Старог завета био је пророк Илија. Његово име на jеврејском значи: Мој Бог је Јахве (Господ). Живео је у 9. веку пре нове ере. Потиче из града Тишбе, због чега га зову и Тишбић. Појављује се у 17. поглављу прве књиге о Краљевима и до овог тренутка не знамо много о њему. И даље ћемо га пратити као неустрашивог борца против идолопоклонства, односно обожавања лажних богова. Знамо и да се у „огњеним колима“ уздигао на небо, па по Библији није умро као остали смртници, и због овога је у нашем народу, односно словенским народима, веровање да је Св. Илија ствара гром. Отуда и назив „Св. Илија Громовник“. Наравно, ово веровање нема утемељење у Библији, али оно што је дефинитивно истина је да је Илија био громовник Божје речи.

Пророк Илија је деловао у време краља Ахава. Због економске ситуације, Ахав се оженио Феничанком Језабелом, обожаватељицом феничанског „бога“ Ваала. Добила је и свог мужа Ахава за идолопоклонство и тако се међу Божијим народом проширило обожавање лажног бога. Због тога је појава Илије била веома узнемирујућа за Ахава. Рекао је Илији: „Јеси ли ти онај који уништава Израел?“ (1. Царевима 18:17). Али Илија му неустрашиво одговара“ „Ја не уништавам Израел, него тебе и твоју породицу, јер си напустио Јахвеа и следбеник си Вала“ (1. Царевима 18:18).

У том сусрету са Ахавом, Илија ће позвати Ваалове свештенике у „битку“. Он тражи од Ахава да окупи народ Израела и 450 Валових пророка. Након што је Ахав то урадио, Илија им држи снажан говор у којем их позива да одлуче кога ће следити: Ваала или Јахвеа. Зато што је Божји народ заправо седео на две столице, односно на „храму са обе стране“ како Илија овде каже (1. Царевима 18, 21). Штавише, Илија изазива Ваалове свештенике на духовну битку. Тражи да се жртвују. Он ће учинити исто. Сви ће понудити бика, али неће палити ватру. Нека огањ дође с неба, па чија се жртва прихвати, сведочи ко је заиста прави Бог. Прву жртву принели су Ваалови свештеници. Обављали су ритуале, скакали, сатима савијали колена, призивали Баала, али одговора није било. Чак се и Илија шалио с њима: „Вичите јаче, јер је бог заузет јер или има посла, или је на путу; можда спава, па га треба пробудити!“ (1. Царевима 18, 27). Али одговора није било.

Илија је принео и жртву. Сам против 450 Валових пророка. Положио је жртву на дрва, и полио дрва водом. Пошто је све било спремно, Илија се помолио: „Јахве, Боже Аврамов, Исаков и Израиљев, јави данас да сам ја твој слуга и да сам све ово учинио по твојој заповести. Чуј ме, Јахве, услиши ме, да сав овај народ зна да си ти, Господе, Бог и да ћеш преобратити њихова срца“ (1. Царевима 18, 37). Бог је услишио Илијину молитву. Огањ сиђе с неба и сав народ повика: Господ је Бог! Јахве је Бог! Каква славна победа. Какво радосно навијање. У ствари, народ је узвикивао Илијино име јер, као што смо рекли, значење његовог имена је: Јахве је Бог! Илија је погубио Валове пророке. У данашњем контексту тешко нам је да разумемо ове и сличне догађаје, али је то заправо отклонило зло од људи који су заговарали идолопоклонство. Иначе, идолопоклонство, односно обожавање других, лажних, непостојећих богова, један је од најтежих грехова против Бога.

Када је Језавеља чула од Ахава шта се догодило, запретила је Илији. Била је одлучна да га погуби. Илијина реакција је неочекивана: „Уплашио се…“ (1. Краљевима 19, 3). Па зар се неустрашиви Илија уплашио? Тако је загрмео Божју реч, био спреман да страда, супротставио се самом цару, а сада се уплашио.

А Илија је био само човек попут нас ( Јаков 5:17 ). Нашао се пред зидом, погрбљен, спреман да се преда. Страх га је савладао. Страх је нормална људска емоција. Не можемо увек бити јаки, весели, безбрижни. Ту су и тренуци забринутости, страха, неизвесности. Помисао на смрт изазива страх у човеку. Сам Христос је имао такав осећај када се молио у Гетсиманском врту и када се молио да чаша за пиће прође поред њега, мислећи на смрт.

Илија бежи да спасе свој живот. Одлази у Вирсавеју у Јудеји и наставља још један дан шетње. Можемо само да замислимо колико је све то било исцрпљујуће. Гладан, жедан у пустињској врућини, у страху за сопствени живот. У једном тренутку, нашавши некакву хладовину испод оморике, дошао је до ивице: „Доста ми је свега, Јахве…“. Илија није могао даље да види, физичке снаге су га изневериле, психички је ослабио, не види решења, не зна куда да иде и шта га даље чека. Колико пута смо се нашли у таквој ситуацији. Било због проблема који нас притискају, због здравља нас самих или наших најмилијих. Када се суоче са зидом, многи се предају. Неки су спремни да иду толико далеко да себи одузму живот. То нам говори колико је тежак осећај немоћи, губитка сваке наде и сигурне подршке.

Током молитве на гори Кармел, Илија је призивао Бога Авраама, Исака, Израиља… Бог који је деловао у прошлости делује и сада. Сећања на Божја дела су ту да нам помогну да се уздамо у Бога који није само Бог прошлости већ и садашњости и будућности (Овако гледамо на Христа: Јуче, данас и заувек Исус је исти… ). Међутим, понекад таква сећања изазивају две реакције: некада снажно поверење у Бога који је деловао у прошлости, а понекад се питамо: где је Бог сада? Зашто ме не избави сада када сам му дала цео живот, када сам му верно служила, умрла за њега? Не знамо шта је Илији сада било на уму, али знамо да му је свега доста. Хтео је и да умре. Није могао више да се носи са свиме.

Ако се и ми нађемо у сличној ситуацији, немојмо мислити да је наша вера слаба. Ако смо спремни да то поделимо са Богом, да му кажемо све што нас мучи, Бог ће се сигурно показати на делу у нашем животу.

Анђео Господњи дотаче Илију. Додир Божији је нешто најдрагоценије што можемо да доживимо. У ситуацијама када смо спремни да се одрекнемо сопственог живота, довољна је једна реч, додир некога коме верујемо, што значи да добијамо нову снагу, нови животни полет. Када разговарамо са Богом о својим осећањима, он ће нас дирнути, дати нам нову снагу, освежити нас.

„Устани и једи“, рече анђео Илији. На глави му је био хлеб и бокал воде. Хлеб и вода симболизују основне људске потребе. То је довољно да се нахраните, преживите и кренете даље. Илија је заспао. Требао му је и одмор. Божији додир, храна после дуге глади и жеђи и телесног одмора били су више него потребни човеку Божијем. Пред Илијом је нови курс, нови задаци, нова искушења. То га неће ослободити свих будућих невоља, али ће га припремити и ојачати за све будуће изазове.

Да ли смо и сами искусили Божји додир, Божију снагу коју нам Бог даје у тренуцима када се чини да нема излаза? Бог не жели да нас пошаље у „духовну пензију“ већ да нас ојача, да нас обучи да будемо још јачи, да имамо још више поверења у њега, да се суочимо са свим будућим искушењима у снази Духа Светога.

Тај додир, то освежење налазимо у заједници са Богом. Зато молитву називамо разговором са Богом. А разговор подразумева искреност. Не морамо да се правимо пред Богом и људима да је све лепо. Неке хришћанске заједнице истичу само позитивна осећања, чиме заправо угрожавају ментално здравље особе. Наравно, треба да будемо позитивни, оптимистични, али није грех ни када се онесвестимо. Оно што је важно у тим тренуцима је да то делимо са Богом. И неће нас оставити без свог одговора и акције.

Једнако је важно да своје заједништво са Богом градимо у заједници Божијег народа. Илији је стало до тога да Божји народ одбаци идолопоклонство и да се врати обожавању само живог Бога. Он је бринуо о заједници, његов посао је био да служи.

Ми у заједници народа Божијег добијамо потребну снагу за наше даље кораке у животу. Када учествујемо у богослужењу, слушамо пророчку реч и окрепљујемо се небеским хлебом, Евхаристијом. Христос је хлеб који силази са неба, како смо чули у читању Јеванђеља. Ко једе тај хлеб, живеће довека. Он нам је дат за живот света.

Нека нам Христос буде снага када смо слаби, када смо уморни, када не видимо даље. Његов додир, његово освежење даће нам нову снагу, нови нагон да наставимо да живимо и причамо дела Господња. Амин!

Аутор: др Јасмин Милић