Хришћанске цркве су подељене по питању анатеме или црквеног проклетства као једне од казни за вернике. Оне цркве које су у прошлости често прибегле анатеми, данас то чине веома ретко, користећи друге, мање строге дисциплинске мере. Али погледајмо како се, на пример, ово питање тумачи у Православној Цркви. Грчки израз “анатема” састоји се од две речи: “ана”, што је предлог који указује на кретање нагоре, и “тема”, што значи посебан део нечега. У војној терминологији, “тема” је значила “одвајање”; у цивилној управи “тема” је значила “покрајина”. Тренутно користимо реч „тема“ која је изведена од речи „тхема“ да означимо специфичан предмет писаног или интелектуалног дела.

„Анатема“ буквално значи одвајање од нечега. У Старом завету, овај термин се користио и за нешто што је одбачено од нечега због греха и за нешто што је посвећено Богу (хебрејски: херем).

У Новом завету, у посланицама апостола Павла, ова реч је употребљена једном у комбинацији са речју „мараната“, што значи долазак Господњи. Комбинација ових речи означава одвајање (од грешног света) до доласка Господњег; другим речима – до предаје Њему (1 Кор 16, 22). Апостол Павле користи реч „анатема“ на другом месту без додавања речи „мараната“ (Гал 1, 8-9). Овде је реч „анатема“ изјава против изобличења Јеванђеља Христовог које проповеда Апостол, без обзира ко га искривљује, да ли сам Апостол или чак анђео с неба. У овом истом изразу се такође каже: „нека суди сам Господ“, јер ко други може судити анђелима?

Св. Апостол Јован у Откривењу (22, 3) каже да у Новом Јерусалиму више неће бити анатеме; ово се може разумети на два начина, дајући речи “анатема” оба значења: 1) да неће бити промене у суду Божијем јер ће се овај суд извршити; 2) да неће бити посебног посвећења Богу, јер ће све бити посвећено Богу, као што ће светлост Божија све осветлити (Откривење 21, 23).

У сабраним делима апостола и уопште у Новом Завету Цркве Христове, реч „анатема“ означава потпуно одвајање од Цркве. „Католичка и Апостолска Црква анатемише“, „нека буде анатемисан“,значи потпуно одвајање од Цркве. Док у случајевима „одвајања од (евхаристијског, светотајинског) општења са Црквом“, односно изопштења, и других епитимија или казни изречених некој особи, особа остаје члан Цркве, без обзира на ограничено учешће у Освећеној благодати Цркве, они који су анатемисани бивају потпуно одсечени од ње док се не покају. Увидевши да не може ништа учинити за њихово спасење, у њиховој тврдоглавости и тврдоглавости срца, овоземаљска Црква их препушта на суд Божији. Овај суд је милостив за оне који су грешници који се кају, али је застрашујући за тврдоглаве непријатеље Божије. „Страшно је пасти у руке Бога живога… јер је Бог наш огањ који прождире“ (Јевр. 10, 31; 12, 29)

Анатема није коначна клетва: могуће је покајати се до смрти. „Анатема“ је страшна, не зато што Црква жели некоме зло или зато што Бог захтева његово проклетство. И Црква и Бог желе да се сви спасемо. Али страшно је стајати у присуству Божијем у стању окорелог зла: ништа се од Бога не може сакрити.

Свети Јован Шангајски

Извор: orthodoxhr.wordpress.com