Угледни професор богословије добио је слично питање од својих ученика: „Они који су ван Цркве пошто никада нису познавали Христа, али су били добри људи, хоће ли бити спасени?“ Одговор је био упрошћен, али је у исто време поседовао духовну дубину без премца: „Хоћемо ли ми који смо у Цркви бити спасени?“, што значи, наравно, ако се наша дела поистовете са Божјом вољом. На слично Петрово питање – о томе каква ће бити Јованова будућност – Господ одговара познатим: ,,Шта је теби до тога? Ти хајде за мном“ (Јн. 21, 20-23). Он му директно каже да се њега не тиче шта ће са другим бити. Ово је питање у потпуности за самог праведног судију.

Његова дужност, као и дужност сваког Његовог ученика кроз векове, јесте да Га следи. Стално напредовати путем који је уткао и да за једини циљ свог живота има очишћење ума и срца од страсти и грехова и просветљење Духом Светим како би постао достојно дете Божије, да се сједини са Богом, да се обожи. То је смисао и циљ „иди за мном“, увек везаног за подизање сопственог крста (Мт. 16, 24-25).

Разумевање ове одвојености од онога што припада царству Божијег апсолутног знања је помало тешко за наш радознали ум да прихвати. Али то се такође може постићи – као што је случај са прихватањем свих божанских доктрина – кроз чврсту и у исто време непопустљиву веру у нашег Небеског Оца и Даваоца свега. Овај став није пасиван или фаталистички став, већ став живота, стварног живота. Јер Христов следбеник није само следбеник него човек просветљен (Јн. 8, 12) истинском Светлошћу.

Овај Господ, дакле, Истина и Живот (Јн. 14, 6) нам недвосмислено поручује да „ко поверује и крсти се биће спасен, а ко не верује биће осуђен“ (Мк. 16, 16). Ово знамо, то је сигурно за нас Његове ученике. За остале је сигурније прогласити незнање (овај став смо објаснили у претходном пасусу). Ми свакако никога не осуђујемо где год да је и шта год да је починио. Његово „веровање“ се осуђује као погрешно, дело се осуђује као неприкладно или грешно, али не и личност. Ово је ствар праведног Судије, Господа нашег Исуса Христа.

Такође, у вези са вашим питањем да ли су неверници опседнути, не постоји црквено учење које каже да су они који су јеретички или нерелигиозни нужно поседнути нечистим духовима. Наравно, вера у нешто страно Христу је дефинитивно изум „опозиције“ и подразумева се да су следбеници других религија или доктрина изложени ,,лаком,, утицају злих духова. То је неизбежно јер они не учествују у Јединственој вери Једног Тројичног Бога и нису примили Једно Крштење (Еф. 4, 5) које препорађа и оружа човека (Јн. 3,5) (у одељцима 1. Јованова 4, 2.). -3 и Псалам 95, 5 можете видети шта реч Божија каже о неверницима).

Решење за овај општији проблем заснива се, као што смо анализирали, на ослобађању од овог прилично проблематичног интересовања за наше ближње. На тај начин се не препоручује равнодушност, већ кроз топлу љубав у Христу, апсолутно препуштање сваког нашег брата сигурној, праведној и љубазној опскрби Светога Бога. То се постиже чистом молитвом која се спроводи са вером и жељом, са бригом и духовним болом, не због тога да ли ће се спасти они који не знају Истину (=Христа), већ када ће сваки човек спознати Истину и сјединити се са То, постајући члан Његове Цркве. Тако постајемо подражавачи Христа, јер Он је онај који први жели спасење сваког човека („(Бог) хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ 1. Тим. 2, 4).

Међутим, „отац лажи“ не престаје да поставља препреке водећи нас погрешним путевима који се свакако не слажу са оним што Господ учи. Ово мишљење о “доброј особи” је нажалост широко распрострањено. Нешто толико релевантно – пошто свако оно што чини исправним сматра – да то подрива смисао Јеванђеља. Сврха хришћанске борбе није да постанемо добри или морални људи, томе се може научити људска философија, циљ је постати СВЕТ. Наш Христос нам јасно каже: „Будите свети, јер сам ја свет“ 1. Петрова. 1, 16. Када би наше добро било довољно, не би било потребно да се сам Бог поочовечи да би нас спасао.

Морамо схватити да се грех не схвата као одступање од одређених правила, већ се доживљава као неповезаност и порицање нашег Небеског Оца. Дакле, оно што нам је свима потребно, било „добро“ или „лоше“, било веома грешно или мање, јесте искрено и непрекидно покајање. Односно, спознаја наше беде, исповедање исте и молба за опроштај кроз Тајну Исповести и евентуално поновно повезивање са нашим Добрим Оцем.

Да би се разумео горњи став, довољно је размислити ко је био први становник Раја. Разбојник који је био разапет с десне стране Исуса. Да ли је био добра особа? Не! Био је ужасан злочинац, али се покајао! На крају крајева, проповедање пророка и посебно Христа – а самим тим и целе Цркве – је отворен и непрекидан позив на покајање (Мт. 4, 17).

            Доброте, брате мој, не спасавају. Спаса нас благодат Божија, која делује на нас када је привучемо смирењем (врлина која је апсолутно повезана са покајањем) (Прич. 3, 34).

Опет, ипак, неко се може сложити са горе наведеним, али се питати како ће они који никада нису чули за Христа знати све ово. Мало раније смо објаснили како треба да се понашамо као прави хришћани због свих ових људи. Али да ли су они сами без одговорности? Да ли су ствари тако једноставне и површне? Хајде да наведемо два добро позната примера из Свете Библије који имају много тога да поуче о томе.

Први се односи на обраћење Павла, апостола незнабожаца (Дела 9, 1-18). Не само да није знао ко је заиста Христос, него га је толико мрзео да је страсно прогонио хришћане. Његова душа је, међутим, имала ревност за истинитог Бога и све што је чинио било је због демонске грешке и незнања. Тако му се јавља и открива Сам Христос. Он одмах верује у Њега, каје се и грли Га све време. Други сличан пример је сусрет са правом вером Етиопљанина из Кандакине (Дела 8, 26-39). Потпуни странац истини.

Његова жудња за божанским наводи га да пригрли веру Јевреја (једину веру у правог Бога до Христовог доласка). Било би лако причврстити се тамо. Али његова искрена ревност привлачи Духа Светога, који шаље ђакона Филипа да га катихизује и крсти.

Видимо, дакле, да свеблаги Бог не поставља само опште проповеднике свог Јеванђеља, већ се бави сваком душом појединачно. Он, наравно, зна како, када и зашто ће деловати. Реч Божија нас обавештава да су нам и власи на глави избројане (Мт. 10, 30)! О, Господе добри, колико промишљања, колико љубави, колико снисходљивости и наклоности! Ти који се бавиш нашим бескорисним власима, колико већом бригом окружујеш наше душе!

Извор: https://www.impantokratoros.gr/87347C76.el.aspx

Превела са грчког Анђела Стевановић