Од самих почетака хришћанства пост је био основ сваког хришћанина, а многи монаси и отшелници су се разликовали од других верника по свом аскетизму, односно начину живота који је подређен посту, молитви и раду. Зато је у древним монашким правилима и уставима пост налазио место, те су на тај начин монаси утицали на живот верника.

Идеја о монашком начину живота почела је да се развија особито у време великих прогона хришћана, почев од средине III века па на даље. Тада је вид аскетског, анахоретског живота попримио још строже облике, па се исти најпре јавља у Египту, где је оштрица прогона била најјача и најизразитија. Први пустињаци живели су у примитивним кућицама, као и у пустињама и пећинама. Они су живели сами, али су се ослањали на међусобну помоћ и подршку, па се временом формирала и заједница ових пустињака. То наравно не значи да индивидуалног, пустињачког и испосничког живота више није било, већ је, напротив, жеђ за изолацијом од спољашњег света и жудња ка посвећивању Богу и животу по Његовим законима освајала многа срца.

Киновија, то јест заједница хришћана који су одлучили да оставе свет и посвете се духовном уздизању и животу, постала је основно обележје оног начина живота у Цркви који се означава као монаштво, односно калуђерски живот или редовништво. Тако су заправо настали манастири, који су до данашњег дана прва асоцијација на монаштво.

Најранији помени поста у Монашким правилима Преподобног Пахомија Великог

У монашким правилима Преподобног Пахомија која се тичу општежића-киновије, чији је оснивач био уједно и писац ових правила, када говори о храни и оброцима у манастиру, он пре свега има у виду да сви монаси иду у манастирску трпезарију и једу заједно. Монасима је било строго забрањено јести засебно ван трпезарије у њиховим келијама. Изузетак су могли бити једино болесни монаси. Преподобни Пахомије налаже да средом и петком сви посте, односно најчешће једу само мало хлеба-сухоједеније. За монахе који су вршили тешке послове постављала се још једна трпеза у току дана, а такође и за старе и децу. Осим тога, треба истаћи и чињеницу да монаси, одмах после богослужења у храму, прелазе у трпезарију. Отуда је уобичајено да се манастирска трпезарија подиже одмах поред храма.

Преподобни Пахомије је основао девет мушких и два женска манастира. Непосредно пре монашења, служио је у римској војсци и када су војници, међу њима и Пахомије, требали да у једном селу казне хришћане-ови су им износили храну и пиће, те указивали гостопримство. Он је овим био одушевљен и управо то му је дало повода да напусти војску, крсти се и постане монах. Особито је упечатљив његов савет о узимању хране: ,,Допустићеш свакоме да једе и пије према својој моћи. Послушање у послу одређуј свакоме према његовим силама. Не забрањуј никоме ни да пости, ни да једе…Причешће нека буде суботом и недељом.,,

Аутор: Протопрезвитер ставрофор Радомир В. Поповић

Извор: Версконаучни часопис Теолошки погледи LVI 1/2023