Упознати себе и познавати себе, није исто. Делује да јесте, али није, јер такозвано ,,знање,, о себи може бити плод онога што су други усадили у нас. Пре свега, родитељи, одређеним начином васпитања, и врло често, не малих очекивања која су уткали у нас, затим околина са исто таквим очекивањима јер су мислили да нас познају и да они знају зашта смо ми не само способни него по њиховом неком слободном суду зашта смо предодређени шта да будемо. (Нпр, тетка је баш замислила да буде доктор, а он хоће да буде аутомеханичар, и шта је лоше у томе да неко буде аутомеханичар…)

Дакле, упознавање себе није стват момента, ни чаца ни дана; упознавање себе је један мукотрпан и дуготрајан процес, процес који се никада не завршава. Почиње веома рано, и тај процес нас увек изнова изнанађује. Чиме? Откривањем безброј слабости у нама. Каже свети апостол Павле у другој посланици Коринћанима: ,,јер сада када сам слаб ради Христа уживан када сам слаб, и када трпим увреде, када сам у оскудици, у прогонствима, и потешкоћама.,, Дакле, апостол се овде хвали својим слабостима и каже: ,,када сам слаб онда сам силан,, и свети Ава Јустин Поповић тумачећи те речи каже ,, када сам слаб, онда се ослањам на Господа који је Свемоћан и у свему Свесилан, и том моћи, Божијом моћи, ја могу да победим свако зло и сваку страст,,. То је могао да каже свети Апостол Павле, а ми иако не можемо, требали би да кренемо тим путем упознавања себе.

Велики број људи данас себе дефинише кроз одређене садржаје свога живота најчешће ће кроз оно чиме се ти људи баве, кроз професију или за неког потив, за малобројне, призив. Да ли је међутим моја делатност оно што ја јесам? Да ли ме то чини личношћу? Јер та два пута, пут ка успостављању личности у нама кренувши од индивидуе и пут упознавања самога себе су два веома блиска пута и они су на неки начин нераздвојни један од другога.

Дакле да ли се идентификујемо са оним како нас људи познају, по нашем занимању, или по ономе што, на нашу срећу, мали број зна о нама? Али у нашој стварности сви ми знамо све о свакоме, није случајно настала она наша народна изрека ,,ма шта ми говориш о њемз ма знам му оца,, Генетика свакако игра своју улогу, али то што ја знам нечијег оца, мајку или брата, то није гаранција да ја знам и ту особу. Та особа је можда нешто сасвим, сасвим другачије. Тако ко бива када се ствари у животу своде на ниво човека, а не на ниво и меру Богочовека. А ми, хришћани би све требало да сводимо на меру Богочовека. Да Богочовек, Христос буде и мерило и основни и главни критеријум у свему. Када човек покуша себе на један извештачен начин да издвоји од Богочовека, управо што овај савремени свет непрестано покушава да нас одвоји од нашег јединог и правог истинитог избора. Ко сам? Нисам из Београда или неке варошице..ја сам пре свега неко ко је саздан по лику Божијем. То је основа свачијег идентитета, сваког човека на овој планети.

Живот као зои не биос, у смислу само биолошког постојања, него зои нешто што има своју намену и смисао,  јесте нешто што је утемељено у Христу. Као што апостол Павле каже ,,не живим више ја, већ живи Христос у мени,,. И то је врхунац моје слободе и једини правац истинског пута ка васпостављању личности у мени.

Упознавати себе, али кроз вазда пристутну свест где је Божије место у свету и мом животу, а где је моје место, заправо јесте пут ка мудрости. Још Лао Це је давно рекао ,,познавати друге, то је интелигенција, а познавати себе, то је мудрост,, А где је корен мудрости? У страху Божијем.

Цео видео можете погледати овде: https://www.youtube.com/watch?v=_OYrgrVVYp8

Аутор: Јереј Милош Весин