NOVI EKUMENIZAM

Biskup, Rej R. Saton

15. oktobar 2023. godine

Beograd Srbija

U ime blagoslovene Trojice, Boga našeg, Oca i Sina i Svetoga Duha, donosim vam pozdrav u ime preosvećenog dr Folija Biča, Primasa Anglikanske Crkve Severne Amerike, naših episkopa, sveštenstva i svih naših mirjana. Pozdravljam vas i u ime Reformisane episkopalne crkve koja je pod jurisdikcijom Anglikanske crkve Severne Amerike. Radost je biti pozvan da dođem u Beograd da govorim o „novom ekumenizmu“u hrišćanstvu.

Prvi put sam naučio ovaj termin 2015.godine od značajnog ruskog pravoslavnog teologa Mitropolita Ilariona Alfejeva. On je trenutno mitropolit pravoslavne crkve sa sedištem u Budimpešti. U to je vreme, međutim,  bio episkop na čelu Odeljenja za međucrkvene odnose Ruske pravoslavne crkve. Kroz svoja putovanja po Sjedinjenim Državama upoznao je našeg primase, arhiepiskopa Folija Biča kao i mene, ekumenskog dekana Anglikanske crkve Severne Amerike. Pozvao je Arhiepiskopa Folija i tri druga naša episkopa da dođu u Moskvu, na ekumenske sastanke, i da donesu pozdrave Patrijarhu Ruske Crkve Kirilu. Mi smo takođe bili u pratnji Visokoprečasnog dr Čeda Hatfilda iz Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Svetog Vladimira u Nju Jork Sitiju u Americi.

U našim ekumenskim susretima sa mitropolitom Ilarionom i drugim sveštenstvom Ruske crkve, episkop Ilarion je upotrebio izraz „novi ekumenizam“. Razlikovao ga je od „starog ekumenizma“. Opisao je „stari ekumenizam“kao ekumenske dijaloge svedene na društvene stavove vođene više radikalnim sekularnim etičkim programima i nehrišćanskom moralnom teologijom, nego Jevanđeljem, Svetim Pismom i verom, jednom predatom svima svetima. Pozvao je na „novi ekumenizam“ koji je iznad svega bio usredsređen na Isusa Hrista i Njegovo Jevanđelje. Mitropolit je govorio o potrebi da se sve hrišćanske crkve privržene Jevanđelju i Svetom pismu ujedine u najvećoj mogućoj meri za objavljivanje Jevanđelja.

Saznali smo za prijateljstvo mitropolita Ilariona sa pokojnim američkim evangelizatorom prečasnim Bilijem Grahamom. Episkop je objasnio važnost evangelizacijskih kampanja dr Grahama u Rusiji osamdesetih godina prošlog veka. Govorio je o ovome evangelizatoru kao o velikom „proroku“, koji je objavljivao Reč Božiju. Sugerisao je da je novi ekumenizam među vernim crkvama neophodan u ovom kritičnom trenutku u istoriji da propoveda i iznova poučava jevanđelje u Evropi i Americi. Na našim sastancima bilo je mnogo diskusije o potrebi za ekumenizmom usredsređenim na jevanđelje. Vladika Ilarion nas je podstakao da formulišemo novu ekumensku filozofiju. Naš arhiepiskop i episkopi su se vratili iz tog dobrog iskustva sa ruskim pravoslavcima 2015. godine da rade na novoj ekumenskoj filozofiji. Ono što smo razvili predstavljam u ovom predavanju. Počinjem sa potrebom.

Potreba za novim ekumenizmom

Pre razvijanja „novog ekumenizma“ i crkve, uključene u ovaj rad, važno je  razumeti potrebu. Ona ima tri dela. Prvi ima veze sa trenutnim stanjem posthrišćanske kulture u zapadnom svetu. Drugi se tiče duhovnog i moralnog otpadništva koji je nastao usled zadiranja ekskluzivističkog sekularnog mišljenja i prakse unutar mnogih hrišćanskih crkava. Treći je efekat nastajanja novih crkava i svetih ostataka koji se pojavljuju u ovom posthrišćanskom svetu i koji počinju da razgovaraju jedni sa drugima u novim ekumenskim kontekstima. Hajde da razmotrimo ova tri aspekta potrebe koji pokreću novi ekumenizam pre razmatranja kako to izgleda.

Posthrišćanski svet

Što se tiče zapadnog sveta, istoričari govore da je on sada „posthrišćanski svet“. Rimski Car Konstantin se preobratio na hrišćanstvo početkom 4.veka. Zaustavio je progon hrišćana. Na kraju je proglasio hrišćanstvo religijom Rimskog carstva. Od 4. do 14. veka, varvarski narodi su postali hrišćani. Ono što je postalo poznato kao hrišćanski svet je dostiglo vrhunac u srednjem veku.

Ipak, između napretka Islama na Istoku i Zapadu i uspona ateističke filozofije, velike hrišćanske civilizacije su prevaziđene. Danas naučnici uglavnom priznaju da kulture koje su nekada bile hrišćanske više nisu. Živimo u posthrišćanskom svetu. Ovo nije isto što i posthrišćanstvo.[1] Hrišćana ima još mnogo, ali sa samo nekoliko izuzetaka, njihove zemlje i kulture prestale su da budu upravljane od uverenih hrišćanana i crkava sa biblijskim standardima.

Stjuart Murai Viliams definiše „posthrišćanski svet “ kada kaže:

„Posthrišćanski svet je kultura koja se pojavljuje kada hrišćanska vera gubi koherentnost unutar društva koje je definitivno oblikovano hrišćanskom pričom i dok institucije koje su razvijene da izraze hrišćanska ubeđenja, uticajno opadaju…Posthrišćansko društvo se odnosi na promenu mesta hrišćanske zajednice u složenom društvu koje je sve više neupoznato sa jevanđeljem i kulturno udaljenije od crkava“ (Stjuart Murai-Viliams, Post hrišćanstvo: Crkva i misija u čudnom novom svetu).

Rezime knjige elaborira efekte, mogućnosti i izazove posthrišćanskog sveta koje je predstavio Marej-Vilijams:

“Zapadna društva doživljavaju niz dezorijentisanih kulturnih promena. Neizvesni kuda idemo, kao posmatrači koristimo ,,post,, reči koje signaliziraju da poznati orijentiri nestaju, ali još ne možemo da uočimo oblik onoga što se pojavljuje. Jedna od najznačajnijih promena ,,posthrišćanskog sveta,, jeste da se postavljaju mnoga pitanja o misiji i ulozi crkve u ovom čudnom novom svetu. Šta znači biti jedna od mnogih manjina u kulturi u kojoj crkva više ne dominira? Kako se Isusovi sledbenici bave misijom sa margina? Šta nosimo sa sobom kao dragocene resurse iz epohe hrišćanstva koje bledi, a šta ćemo odložiti kao prtljag koji će nas opterećivati na našem putovanju u posthrišćanski svet? Posthrišćanski svet identifikuje izazove i prilike ovog uznemirujućeg, ali uzbudljivog vremena.”

 Zbog duhovne i moralne korozije posthrišćanskog sveta, Rod Dreher piše u svom klasiku  ,,The Benedict Option,, (Sentinel, 2017), „Danas ima živih ljudi koji će možda doživeti da vide efektivnu smrt hrišćanstva unutar naše civilizacije“. Marej-Vilijams navodi, međutim, priliku koju pruža posthrišćanski svet. On kaže: „Posthrišćanski svet nudi priliku da se preispitaju teološka, etička i crkvena pitanja kada se iz hrišćanskog sveta uklone skretanja. A izazov je razmišljati i delovati kao međukulturni misionari unutar naše sopstvene kulture“. Ovo me dovodi do drugog aspekta potrebe za novim ekumenizmom.

Ekskluzivistički sekularizam i njegova lažna teologija i moral

 Drugo, radikalni isključivi sekularizam je ušao u mnoge crkve do te mere da su njihova teologija i moralna teologija kompromitovane. Baš kao što su nas naučnici doveli do potrebe da prepoznamo „posthrišćanski svet“i njegove efekte, tako su nam drugi teolozi i hrišćanski filozofi naše vreme objasnili kao „sekularno doba“. Do danas su najopsežnije analize sekularizma naše kulturne sredine spisi rimokatolika Čarlsa Tejlora u njegovoj knjizi, Sekularno doba, i protestantskog naučnika Džejmsa K. A. Smita u njegovom radu Kako ne biti sekularan. Obojica zaključuju da je naša kultura postala kultura isključivog sekularizma. Ovo je drugačija vrsta „sekularnog“ od srednjeg veka kada se ta reč odnosila na hrišćanski rad van Crkve poput pekara ili proizvođača svećnjaka. Shvatanje „sekularnog“značajno se promenilo u 18.veku Prosvetljenja. Prirodni svet i moral su shvaćeni kao nesvojstvene definicije po sebi. Mnogi filozofi su počeli da pretpostavljaju da svet čak nije imao ni otkriveno značenje koje je stvorio Bog. Umesto toga, prirodno i moralno  se smatralo neutralnim u kreiranju sve dok ljudski razum nije obezbedio njihovu vrednost. Čuveni filozof Rene Dekart je stvorio popularnu frazu na kojoj je zasnovano ovo novo značenje sekularnog. Rekao je, “Mislim, dakle jesam”. Kultura i svi njeni aspekti svode se na ono što ljudski razum diktira. Hrišćanski pogled na svet postao je jedna od opcija između ostalih.

Tejlor i Smit govore o trećem tipu sekularizma koji preovladava u naše vreme. Džejms K. A. Smit kaže o ovoj novoj verziji sekularizma „Religijsko verovanje ili verovanje u Boga . . . [Što je bilo] shvaćeno kao jedna od opcija među ostalima“, postalo je „sporno“(str. 21-23). Pod ,,spornim“ on podrazumeva da„verovanje u Boga“ više se čak i ne smatra mogućnošću, već kulturno suprotstavljenim. Tejlor stoga zaključuje da smo sada u sekularnom dobu „ekskluzivnog humanizma“ (Smit, str. 22). Da bi se razumela ekskluzivnost sadašnjeg sekularizma, Tejlor i Smit to definišu frazom „zatvorena svetska struktura“.

Ovi naučnici takođe koriste sliku dvospratne kuće da objasne ovu ekskluzivnu, sekularnu „zatvorenost sveta,,. U ovoj dvospratnoj strukturi zatvara se donji sprat koji predstavlja našu sadašnju kulturu sa gornjeg sprata. Oni se odnose na dva sprata ove kuće rečima, transcendencija, i imanencija. Gornji sprat je transcendentno natprirodno carstvo Boga s one strane fizički donjeg sprata. To je transcendentno carstvo Boga i Njegovo značenje čovečanstva, morala, i tako dalje, prema Svetom pismu. Donji sprat je imanentan i prirodan, ovaj sadašnji svet. Tejlor i Smit ističu da je donedavno u istoriji gornji sprat dao smisao i život nižem spratu ovog imanentnog sveta. Međutim, objašnjavaju da taj ekskluzivni sekularizam sada pokušava da isključi gornji sprat. To jest, neće dozvoliti transcendentnom i natprirodnom svetu Božijem ulazak u donji sprat. Imanentno, svetovno, prizemlje potiskuje gornji sprat biblijskog pogleda na svet na tavan gde nikome nije dozvoljeno da ode, i da ga mediji, umetnost i institucije našeg društva još uvek shvataju ozbiljno.

Imanentni sprat je postao toliko neprijateljski raspoložen prema gornjem transcendentnom spratu da se čak i podiže ono što Tejlor i Smit nazivaju mesinganim plafonom iznad njega. Drugim rečima, nikakva veza nije dozvoljena između dva sprata. To je način isključivanja „vizije života u kojoj je bilo šta što je izvan imanentnog zamračeno“ (Smit, str. 22-23). Pod „zamračenim“ovi autori podrazumevaju zatamnjenost kao zamračenje sunca mesecom. Imanentni pod pomračuje transcendentnu istorijsku hrišćansku perspektivu čineći je društveno neprihvatljivom kroz umetnost, medije, i narodne vođe. Oni koji se smatraju autoritativnim u donjem spratu zatvaraju transcendentno, ne dozvoljavajući da biblijski pogled bude zastupljen u institucijama društva. Na primer, hrišćanski profesor i šef odeljenja za hemiju u velikoj državi Univerziteta u Teksasu mi je nedavno rekao: „Ako svojim studentima govorim o Bogu Biblije, to će biti uzrok da izgubim svoj mandat,, Međutim, druga verska gledišta i pogledi na svet, dozvoljeni su od univerzitetskog kampusa.

Nažalost, postoji mnogo hrišćanskih crkava koje su bile u iskušenju i koje su poprimile deliće svetovnog. Hrišćanski apologeta sa kraja 20. veka Fransis Šefer, koristi sliku crkava koje peru sekularni „veš“. Odnosno, pokušajem čišćenja sekularnog veša od ideja i praksi kako bi hrišćani mogli da nose sinergizovani ili mešoviti pogled na svet, veruju da mogu bolje da pridobiju sekulariste. Ipak, ne shvatajući da je novi sekularizam stara, ekskluzivistička verzija koja ne dozvoljava hrišćanski pogled na svet, oni su njime pobeđeni pre nego obrnuto. Ovo nije ništa novo. Tertulijan je u 2.veku rekao: „Kakve zaista Atina ima veze sa Jerusalimom?“ Ranohrišćanski branioci vere poput njega zaključili su da se biblijski pogled na svet razotkriva pokušajima da se istina preplete sa sekularnim. Ovi rani crkveni oci su primetili kako su proroci Izraela u Starom zavetu pokrenuli zavetnu tužbu od Boga protiv Njegovog naroda jer su se poklopila verovanja u bogove i okolne kulture sa učenjem Svetog pisma. Pri tome su postali poput paganske kulture, a ne obrnuto. Izrael je prestao da biva svetlost za prosvetljenje nejevreja. Desilo se suprotno. Njihovo sinergijsko obožavanje i sekularni pogled na svet su zamračili istinsku svetlost Pisma.

 Sekularno ipak nije sveobuhvatno. Sa sinergizmom koji vodi ka lažnoj inkluzivnosti, cele crkve i denominacije su se u našim životima srušile u sekularizam. Primetićete da jednom kada se to desi, one crkve koje teže da budu savremene i postmoderne i navodno inkluzivne, počinju da isključuju one koji drže do biblijske i tradicionalne teologije i morala – one same na kraju postaju postmoderne. Reforma vraćanjem na izvore postaje neophodna kako je sveti Avgustin objasnio: „Božji Sin uzimajući čoveštvo bez narušavanja božanstva uspostavio je i utemeljilo ovu veru, da bi postojao put za čoveka do Boga preko Bogočoveka.,,

 “Čarls Tejlor u svojoj analizi postmodernog sekularnog ekskluzivističkog doba kaže da je ono „jedinstveno“. U jednom pogledu je u pravu. U poslednja dva veka su se pojavili ateistički pokreti kao što su fašizam i komunizam koji su pokušali da potpuno izbrišu svaku referencu na transcendentnog Boga i Njegove sledbenike. U prividnoj suprotnosti, Grci na Areopagu, kojima je Sv. Pavle je propovedao, imali su svoje bogove i veru u „univerzalne ideale“. Tvrdili su da su i jedno i drugo transcendentni. U izvesnom smislu jesu, ali kako apostol otkriva, ovi „univerzalni ideali“ i njihovi bogovi su zapravo bili samo lažne verzije stvarne transcendencije. Tamo gde se rane kulture prva tri veka i naše susreću, jesu slične, međutim, one su isključive u odbacivanju transcendentnosti Isusa Hrista i Njegove Reči. Većina onih na Areopagu je odbacilo apostolovu poruku, kao što to čini naša savremena kultura danas. Da pozajmimo Tejlorov i Smitov opis našeg ekskluzivističkog sekularizma — Atinski Grci su tada zasenili Sv. Pavla. Ali poruka apostola je vremenom konačno prodrla u njihovu sekularnu kulturu.

Novo crkveno pregrupisanje i odnosi

U naše vreme, dakle, u mnoge crkve su ušle ekskluzivne sekularističke ideje i nemoralne prakse  u ovom našem posthrišćanskom periodu istorije. Rezultat je bilo pregrupisanje koje je proizvelo nove odnose. Pregrupisavanje je bilo na dva načina, od kojih su oba usredsređena oko onoga što ja nazivam „svetim ostacima“. Među protestantima, u gotovo svakoj hrišćanskoj denominaciji, su se pojavili verni „sveti ostaci“. Oni odbacuju sekularističku filozofiju i moral. Da bi to učinili, vratili su se na jevanđelje, Sveto Pismo, drevna ispovedanja vere i njihove sabore, i njihove doktrinarne izjave iz 16.veka. To se desilo u Americi, na primer, unutar istorijske prezviterijanske, luteranske, episkopalne, metodističke i baptističke denominacije. U poslednjih nekoliko decenija ovi ,ostaci, su napustili svoje crkve da bi formirali nove verne eklizijalne jurisdikcije i crkve. Najnovija pojava „svetog ostatka“ bila je u Ujedinjenom metodizmu. Novo Metodističko crkveno telo se zove Globalna metodistička crkva. Preko tri hiljade crkava pridružilo se ovoj novoj denominaciji.

Među katoličkim denominacijama kao što su Rimska i Istočna crkva, sekularna filozofija, teologija i moralna teologija su, nažalost, takođe prodrle u delove mnogih od ovih crkava. Nove denominacije do danas nisu formirane. Ali “sveti ostatak” princip je još uvek bio na snazi među rimokatolicima i istočnim crkvama. Ovi „sveti ostaci” su se sakupili preselivši se u različite delove i geografije svojih crkava. U Rimu je došlo do stvaranja „ordinarijata“ negeografskih biskupija. Mada su ordinarijati imali za cilj da omoguće onima iz drugih denominacija da postanu Rimokatolici, takođe su dozvolili rimokatolicima da se pridruže njima, umesto lokalnim geografskim eparhijama. U pravoslavlju u Americi, bilo je kretanja iz nekih etničkih crkvava, koje su bile više pod uticajem svetovne misli i prakse, ka vernijim pravoslavnim zajednicama.

Važno je da je porast ovih „svetih ostataka“ rezultirao novim crkvenim razgovorima i dijalozima. U nekim slučajevima dolazi do potpuno novih dijaloga. U drugim slučajevima, prethodni dijalozi iz „starog ekumenističkog sveta” su pretvoreni u nove ekumenske dijaloge. Iz svake nove ekumenske situacije, osnova se pomerala sa sekularnih političkih i društvenih ideala oko ljudske seksualnosti, do Jevanđelja, Svetog Pisma, drevnih veroispovesti i verovanja, i tradicionalnog hrišćanskog morala. Ovo me dovodi do opisa novog ekumenskog odnosa i dijaloga.

Novi ekumenski dijalozi i razgovori

Novi ekumenizam među Božjim „svetim ostacima“ u različitim denominacijama se projavio na različite načine. Stari dijalozi koji su uspeli da postanu novi. Zatim postoje potpuno novi dijalozi koji prate nove denominacije iz starih.

Stari dijalozi postaju novi

Jedan primer da je stari ekumenski dijalog postao nov je onaj između Anglikanske crkve u Severnoj Americi i Pravoslavne crkve Amerike. Ovaj dijalog je nastavak istorijskog odnosa između američkih anglikanaca i pravoslavaca još od kasnog 19. i početkom 20.veka. Ruska pravoslavna crkva poslala je važnog episkopa misionara u Severnu Ameriku kasnih 1800-ih. Zvao se Tihon; kasnije je postao Svetitelj. Dok je putovao severnim delom Amerike obavljajući misionarski rad, otkrio je anglikansku bogosloviju u gornjem srednjem zapadu Sjedinjenih Država. To je Nashotah House u Milvokiju, u Viskonsinu. Sreo je mnoge episkopalne biskupe i sprijateljio se sa njima. Bio je upoznat sa dugom istorijom dijaloga između pravoslavaca i anglikanaca. U ovoj bogosloviji je mnogo vremena provodio leti. Čak je i poslao njegove kandidate za svete redove u ovu anglikansku bogosloviju. U to vreme nije postojala Pravoslavna bogoslovija u Americi.

Na kraju je episkop misionar Tihon postao patrijarh Ruske pravoslavne crkve. Jedan od anglikanskih biskupa sa kojima se sprijateljio u Americi, Čarls Grafton, posetio ga je. Anglikansko bogosluženje, Knjiga zajedničkih molitava, predložena je da bude prihvaćena od strane Ruske Pravoslavne crkve. Odobrena je i razvijen je plan ka jedinstvu sa deljenjem evharistije između Ruske pravoslavne crkve i Američke episkopalne crkve. Nažalost, Boljševička revolucija se dogodila u Rusiji 1917. Ateisti su ubili članove monarhije i nasilno preuzeli kontrolu nad zemljom. Pogubili su mnoge episkope, sveštenike, đakone i mirjane, uključujući i patrijarha Tihona. Stradao je i sada je priznat kao Sveti Tihon. U čast odnosa između njega i anglikanske bogoslovije Nashotah House, kultni vitraž mu je posvećen u kapeli Bogoslovije. Ovaj istorijski odnos između Ruske pravoslavne crkve i američkog anglikanizma objašnjava zašto su crkve koje je osnovao Sveti Tihon u Sjedinjenim Državama nastavile vezu sa Episkopalnom crkvom. Njegove crkve su postale-Pravoslavna crkva Amerike.

Kada je Američka episkopalna crkva napustila tradicionalnu hrišćansku moralnu teologiju dozvoljavajući istopolne zajednice među episkopima i sveštenstvom, Pravoslavna crkva Amerike prekinula je ekumenski dijalog. Anglikanska crkva u Severnoj Americi je ustanovljena 2008.od strane tradicionalnih i vernih Bibliji primata i nadbiskupa globalnog juga Anglikanske zajednice. Pravoslavna crkva u Americi (OCA) je tada nastavila ekumenski dijalog koji je imala sa Episkopalnom crkvom, sa Anglikanskom crkvom Severne Amerike 2009. ACNA i OCA su od tog vremena u ekumenskom dijalogu. Mogli smo da se zajedno molimo i zajedno bogoslužimo u nesakramentalnim službama poput Jutarnje (jutrenje) i večernje molitve. Takođe smo bili u mogućnosti da stvaramo zajedničke izjave o biblijskoj i tradicionalnoj hrišćanskoj moralnoj teologiji. Iz starog je izrastao novi dijalog. Novi dijalog između OCA i ACNA se izgradio na još širem dijalogu koji se vodio između pravoslavlja i anglikanstva od druge polovine prošlog veka. Razgovori anglikanaca i pravoslavaca počeli su 1930-ih godina. Oni su postali zvanični 1973. Sastanci u Moskvi i Dablinu su producirali Moskovsku (1976) i Dablinsku (1984) izjavu. Dogovorena je treća Kiparska izjava 2006. Ove izjave tiču se važnih pitanja i razlika. Anglikanci su bili u stanju da objasne da se Filiokve razume u odnosu na Lice a ne na Ontološko (Biće) Trojstvo. Fraza znači „kroz“, a ne „i“. Tradicionalni Lambeth Sastanci episkopa svakih deset godina su dva puta zaključili da originalni Nikejski Simvol Vere nema Filiokve te ga treba ukloniti. Ti sastanci u Lambethu su takođe ponudili da se Filiokve barem piše u fusnoti u svim novim izdanjima Knjige zajedničkih molitava i da ne mora da se izgovara. Takav je slučaj u Molitveniku za Anglikansku crkvu Severne Amerike. Istorijske usaglašene izjave, dakle, pružaju izvanrednu osnovu za mnogo zajedničkog posla. Međutim, biblijski verni i evanđeoski anglikanci su ti koji nastavljaju stari dijalog i pretvaraju ga u nešto novo.

Još jedan stari dijalog koji je postao nov je između Evangeličko-luteranske crkve Letonije u Području Baltičkog mora i Anglikanske crkve u Severnoj Americi. Evangeličko-luteranska crkva iz Letonije ima apostolsko nasledstvo u svojim episkopima, sveštenicima i đakonima. Pridržava se drevne veroispovesti i saveta, kao i njenih luteranskih ispovednih dokumenata iz 16. veka (Augsburško ispovedanje i Knjiga saglasnosti). Bila je u zajednici sa Kenterberijem i anglikanskom zajednicom od 1938. Ipak danas živi ovu zajednicu sa anglikanskom Crkvom u Severnoj Americi zbog zajedništva ove poslednje sa globalnim južnim anglikanizmom koji se sastoji od šezdeset miliona od osamdeset pet miliona anglikanskih hrišćana. Što se tiče jednog drugog starog dijaloga koji je postao nov, Rimokatolička crkva u Sjedinjenim Državama je ušla u ekumenski razgovor sa Anglikanskom crkvom u Severnoj Americi. Ovo je dodatak na njihov dijalog sa Episkopalnom crkvom. Inače, Rimska crkva nema dva različita dijaloga unutar jedne konfesionalne grupacije. Oni su to dozvolili sa našim novim Anglikanskim provincijama.

Tri nivoa novog ekumenizma

Kao i svi odnosi, mogu postojati razlike u bliskosti među crkvama u ekumenskom dijalogu. Cilj je tražiti najviši nivo jedinstva u Hristu. Naš Gospod se molio za ovo jedinstvo u Getsimaniji (Jn. 17). Kao što znamo kroz istoriju, za ponovno ujedinjenje Božje Crkve potrebno je vreme. Nisu sve crkve u stanju da postignu isti nivo jedinstva. Ali primetio sam tri nivoa ekumenskog jedinstva u svojevrsnoj progresiji razvoja odnosa. Prvi nivo u ekumenskom odnosu je razgovor i priznanje, potvrđivanje crkava jedni drugima. Obično postoji priznanje istinskog verovanja u Jevanđelje, Sveto pismo i u drevna verovanja. Ekumenski razgovori su da se crkve međusobno upoznaju, šta se može obavljati zajednički, kao što su molitva, deljenje zajedničkih obroka i svedočenje u svetu. Studenti mogu razmenjivati teološke fakultete radi obuke. Vreme se takođe troši na određivanje sledećih mogućih koraka ka većem jedinstvu. Drugi nivo napreduje od ekumenskog razgovora do zvaničnog dijaloga koji priznaje rukovodstvo svake crkve. Na ovom nivou se može više zajednički sarađivati. Zajedničke teološke i moralne izjave se mogu dati kao svedočenje svetu. Zajedničko bogosluženje zajedno sa drevnom službom  jutarnje i večernje molitve se mogu deliti. Misije i hodočašća mogu biti sprovedene zajednički.  Treći nivo ulazi u fazu ekumenskog dijaloga kako bi se razmotrilo kako crkve mogu učestvovati u sakramentalnom životu zajedno. Ovo zahteva značajan nivo međusobne saglasnosti priznanja i verovanja. U to je uključeno međusobno priznavanje apostolskog prejemstva i svešteničkih redova. Posle ovoga, sakramentalno učešće obično počinje evharistijskim gostoprimstvom. Ovo nastupa onda kada je članovima dozvoljeno da se pričešćuju jedni kod drugih u njihovim crkvama. Treći nivo takođe omogućava diskusiju o zajedničkom služenju. Na kraju, kao deo završenog razvoja ovog trećeg nivoa, službenici različitih crkava mogu biti licencirani da vrše neku vrstu službe reči i sakramenata.

Naravno, može se dodati još jedan nivo. Ovo je potpuno jedinstvo crkava. Hiljadu godina nije bilo denominacija. Postojala je jednostavno Nepodeljena Crkva. Da, postojale su nacionalne crkve na Istoku i Zapadu. Postojala je samo jedna Crkva. Neka nam se taj dan vrati te da budemo svi zajedno jedna Crkva.

Zaključak

U ovom predavanju uveo sam pojam o novoj vrsti ekumenizma. Ono ima drevne korene sa savremenim potrebama. Te potrebe sam izrazio kao postojeće u kontekstu onoga što naučnici nazivaju posthrišćanskim svetom, uvođenjem ekskluzivističkog sekularizma u naše zemlje i crkve, i pojavu svetih ostataka širom hrišćanstva koji ulaze u razgovor i dijalog jedni sa drugima. Ovi novi ekumenski dijalozi su uglavnom pratili tri nivoa. Nivoi počinju sa međusobnim upoznavanjem, molitvom i zajedničkim svedočenjem Jevanđelja u svetu gde je moguće. Prvi nivo napreduje do zvaničnog priznavanja dijaloga. Zajedničke teološke i moralne izjave se mogu formulisati. Nesakramentalno bogosluženje se može obavljati zajedno. Zatim završni nivo prelazi u priznavanje zajedničke vere i poretka, što rezultira međusobnim deljenjem službi. Ono čemu se nadamo sve vreme je da se postigne ono za šta se naš Gospod molio u Getsemanskom vrtu.

Ostavljam nam jednu završnu misao. Otkrio sam je u moćnoj knjizi pokojnog grčkog pravoslavnog teologa i episkopa Jovana Zizijulasa. Naziv knjige je Biće kao zajednica. On piše u uvodu svoje knjige da kada se crkve podele, one imaju tendenciju da se razvijaju odvojeno jedne od drugih. On piše u uvodu svoje knjige kako, kada se crkve podele, teže da se razvijaju samostalno, bez drugih. One idu svojim putevima bez celovite crkve kako bi povukle darove i doprinose jednih drugih u svoje crkve. Darovi i harizme koje svako ima odbačeni su. Podeljena Crkva je stoga nepotpuna. Vladika Jovan podseća da nam svima trebaju svi naši darovi za celovitost. Želja je da novi ekumenizam pomogne Crkvi da se približi onome zbog čega se naš Gospod i svetitelji nebeski  mole. Da budemo jedno, kao što je u Isusovoj molitvi Presveta Trojica jedna. Možda je došlo vreme u istoriji da prestanemo da krivimo jedni druge za naše podele.  Poput zavađenog smo bračnog para koji pripisuje krivicu jedno drugom umesto da pronađe način da prevaziđe svoje razlike i održi brak. Međutim, u raspravama o ekumenskom jedinstvu često zaboravljamo krajnji cilj tog jedinstva. Isus to govori u svojoj molitvi. Kada moli Oca, On nudi: „Da budu jedno; kao ti Oče, u meni i ja u tebi, da i oni jedno budu u nama, da bi svet verovao da si me ti poslao“ (Jovan 17:21). Krajnji cilj mistične, koherencije jedinstva za koje se naš Gospod moli jeste da „svet veruje“. Naša kompletna misija i evangelizacija sveta u velikoj meri zavisi od našeg jedinstva. Uz Božiju pomoć, neka nas novi ekumenizam približi kako bi svet verovao! Amin.

---

[1] Engleska reč Christendom označava hrišćanski svet u smislu hrišćanske države, imperije, dakle države sa većinskim hrišćanskim stanovništvom u kojima hršćanstvo dominira. U tom smislu treba razlikovati posthrišćanski svet u širem, verskom, političkom i kulturnom kontekstu od posthrišćanstva samo u verskom smislu.

Engleski tekst vidi ovdje.