Mnogi, kada čuju termin ,,predestinacija,, pomišljaju na Žana Kalvina. Neosporno je da je ovaj veliki reformator uključio ovo učenje u svom delu Institucije hričćanske Religije, međutim, ovo učenje nije poteklo od njega. Kalvin se vezuje i citira Svetog Avgustina, koji je ovaj termin upotrebio još u IV veku u raspravi sa jeretikom Pelagijem. Ukoliko bismo upitali i Kalvina i Svetog Avgustina odakle temelje svoje učenje o predestinaciji, odgovor bi bio isti: u Svetom Pismu. Ovde su ključni stihovi poslanica Svetog apostola Pavla Rimljanima i Efescima:

Jer koje naprijed pozna one i odredi da budu jednaki obličju sina njegova, da bi on bio prvorođeni među mnogom braćom. Rim 8:29

Kao što nas izabra kroz Njega pre postanja sveta, da budemo sveti i pravedni pred Njim u ljubavi, Odredivši nas napred kroz Isusa Hrista sebi na posinaštvo, po ugodnosti volje svoje. Ef :4-5

Kroz kog i naslednici postasmo, napred odredjeni bivši po naredbi Boga koji sve čini po savetu volje svoje. Ef 1:11

Šta znači reč Predestinacija? Predestinacija ili predodređenje kako se još naziva predstavlja učenje po kome su sva dešavanja unapred predodređena od strane Božije volje. Etimološki posmatrano sama reč predestinacija nastala je od latinske reči praedestinatio u bukvalnom značenju pred događaj, odnosno događaj koji prethodi. U hrišćansko–teološkom smislu predodređenje predstavlja Božiju odluku po kojoj su neki ljudi unapred određeni za spasenje, a drugi su osuđeni na večno proklestvo.

Kalvin je to ovako objasnio:

Predestinacijom nazivamo Božju večnu odredbu, kojom je u sebi odlučio šta će svaki čovek postati. Jer nisu svi stvoreni za isto; nego je za jedne predodređen večni život, za druge večno prokletstvo. Stoga, budući da je svaki čovek stvoren za jedan ili drugi od ovih ciljeva, govorimo o njemu kao o predodređenom za život ili smrt. Bog je to potvrdio ne samo na/u nekim osobama, već nam je dao primer za to u celom Avramovom potomstvu…Kao što to jasno Sveto Pismo pokazuje, mi kažemo da je Bog  jednim svojim večnim i nepromjenjivim planom utvrdio one koje je davno preodredio jednom za svagda  primiti u spasenje, a one koje će, pak, predati propasti. Tvrdimo da je, s obzirom na izabrane, ovaj plan bio utemeljen na njegovom milosrđu, bez obzira na ljudsku zaslugu; ali on je svojom pravednom i besprekornom ali neshvatljivom presudom zabranio vrata života onima koje je predao prokletstvu. (III.xii., XIX poglavlje, Institucije hrišćanske Religije).

Da su neki predodređeni za večni život a neki predodređeni za sud na određeni način je zastupao i Martin Luter. Napomenućemo i da predodređenje nije isto što i predznanje. Naime predznanje znači da je Bog pre postanka svega unapred znao kao sveznajuć, ko će kako živeti, ali poštuje čovekovu slobodu izbora. Ovo stanovište je umnogome zastupljeno u pravoslavnoj teologiji. Reformisano* gledište na nasledni greh (stanje grešnosti nakon pada) je povezan sa reformisanim gledištem o predodređenju.

Vratimo se još jednom na Svetog Avgustina koji je rekao da pali čovek ima slobodnu volju ali ne i slobodu. Čovekovo stanje pre pada se razlikuje od čovekovog stanja posle pada. Naime pre pada, Adam je mogao da se odluči da li će sagrešiti ili ne. Nakon pada, on više nije imao mogućnost da odluči da ne greši to jest, Adam više nije mogao da živi bez greha. Upravo ta moralna nemoć je srž učenja o naslednom grehu.

Dakle pre pada, on je mogao i da ne sagreši međutim on gubi tu mogućnost pri padu. Pre ponovnog rođenja, (nanovorođenje je tipično protestantsko evangeosko učenje, ne odnosi se na krštenje) mi imamo slobodnu volju, ali smo nemoćni protiv sile greha. Upravo je na to Avgustin aludirao napisavši gorepomenuto, da čovek ima slobodnu volju, ali ne i slobodu.

Težište odluke o spasenju, stavlja se na Boga, ne čoveka. Bog je od večnog prapočetka vremena već odlučio kome će ili ne, podariti spanosnu veru (tu možemo ubaciti i već pomenuto nanovo rođenje). Od večnosti je izabrao neke bez uticaja predznanja njihovih budućih dela, a neke je ostavio da propadnu. Nečija večna sudbina je već odlučena pre njegovog rođenja, nezavisno od sopstvenog izbora. Čovek ne utiče na Božiju odluku jer je Bog autonoman u odnosu na čoveka.

Dakle reformisano gledište ističe da Božija odluka nastaje pre čovekove. Mi biramo njega jer je on već pre toga izabrao nas. Od večnosti je Bog već znao svoje izabranike. Bez Božijeg predodređenja i priziva niko se nikada ne bi sam odlučio za Boga. One koje je Bog unapred poznao i prizvao, opravdaće i proslaviti te bez predodređenja nema opravdanja. Božija suverenost je zalog tome da će Bog takve proslaviti, a da neće proslaviti nikoga drugog izuzev njih. Boga pokreće njegova vlastita slobodna odluka. (Iz knjige Izabranici Božiji, R. S. Spoul).

Autor: Anđela Stevanović, Teolog

* Pod Reformisano misli se na reformisanu teologiju kako je definisana od strane Žana Kalvina i drugih reformatora ove tradicije.